Šta je Srbija dobila od trgovinskog rata sa Hrvatskom?
Iako to nije tražila, Srbija je sebe dovela u situaciju u kojoj će pobediti u kratkotrajnom trgovinskom ratu Srbije i Hrvatske, nusproizvodu starih mržnji i tekuće izbegličke krize, a izgubiće ili Hrvatska ili Evropska unija.
Kratkotrajni trgovinski rat Hrvatske i Srbije usledio je pošto se - posle hermetičkog zatvaranja mađarske granice za izbeglice i migrante sa Bliskog istoka prošlog utorka - izbeglička kolona koja već mesecima prolazi kroz Srbiju, umesto ka Mađarskoj, preusmerila ka Hrvatskoj. Hrvatski sistem prihvata i registracije izbeglica, prema ocenama mađarskog šefa diplomatije Petera Sijarta i slovenačkog premijera Mira Cerara, raspao se već za 24 do 48 časova, posle čega je Hrvatska i počela da optužuje Srbiju da joj, u dogovoru s Mađarima, prosleđuje sve izbeglice koje iz Makedonije ulaze u Srbiju. I usledila je ucena, u vidu zatvaranja graničnih prelaza za kamionski saobraćaj iz Srbije.
Ali Srbija nije promenila politiku prema kojoj izbeglice usmerava samo u Hrvatsku, a Hrvatska je svoje granične prelaze otvorila.
Pročitajte još:
* Počeo "carinski rat": Srbija blokirala ulaz hrvatskoj robi
* "Hrvatska vlada se prepucava sa susedima (Srbijom) umesto da traži rešenje"
Značaj čitave ove epizode, međutim, veći je od pobede - ako se u tim kategorijama uopšte može govoriti - nad hrvatskom vladom Zorana Milanovića koja je, nepromišljeno na granici iracionalnog, samu sebe saterala u ćošak iz koga joj i nije bilo izlaza osim popuštanjem. Ova hrvatska epizoda Srbiji je ukazala i na barem dva, uglavnom zanemarena, a suštinski važna momenta.
Najpre, s višemesečnim tranzitom desetina hiljada izbeglica kroz Srbiju - do ovog utorka prošle su ih 173 hiljade - Srbija se izborila uspešno. Pokazala je da je, uprkos svemu, država čiji aparat funkcioniše; scene haosa poput onih iz Grčke, Makedonije, Mađarske, Hrvatske… u Srbiji nisu viđene. A upravo te scene, kakvih u Srbiji dakle nije bilo, a u zemljama Evropske unije jeste, razbijaju i briselsku propagandu o uređenosti državnog sistema koja će nastupiti po ulasku u EU. Stvarnost se pokazala sasvim suprotnom.
I drugo, i podjednako značajno, Srbija se pokazala kao zemlja koja je spremna da uđe i u otvoreni sukob - ako već ne sa čitavom Evropskom unijom, a onda sa makar jednom njenom članicom - kako bi zaštitila sopstveni interes, sve i ako EU integracije i dalje predstavljaju glavni spoljnopolitički prioritet Srbije. Podsetimo li se pak da je Srbija - opet, vodeći se sopstvenim interesom - već odbila da se pridruži EU sankcijama Rusiji povodom Ukrajine, i da je (zahvaljujući opet Rusiji) odbila britansku rezoluciju o Srebrenici u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, može se naslutiti i da srpsko-hrvatski trgovinski rat zapravo i nije bio samo izolovani incident već nastavak jedne ohrabrujuće, nove tendencije staranja za sopstvene interese, nasuprot udovoljavanju tuđim.
