Kako su bankari smazali Srbiju

Namera Ministarstva finansija Srbije da proda strancima i Komercijalnu banku, kao poslednju veliku i uspešnu srpsku banku, biće završni udarac domaćem bankarskom sektoru. Šta nam se dogodilo od trenutka kada smo od Srbije napravili raj za strane bankare, a čistilište za sve građane koji se zadužuju kreditima i čime ćemo platiti ovakvu ekonomiju destrukcije, za "Vesti" otkriva prof. dr Danijel Cvjetićanin, ekonomista čije su analize britke i otrežnjujuće.

Danijel Cvjetićanin, profesor ekonomije

Znate li za nameru Ministarstva finansija da proda Komercijalnu banku? Da li je moguće da je takav aranžman napravljen na osnovu zahteva MMF-a ili neke druge međunarodne finansijske institucije?

- Moguće je. Ali, do mene nisu doprle informacije o takvim namerama. Poznato je da u MMF-u i Svetskoj banci, a i u drugim finansijskim institucijama na Zapadu, postoji uvreženo mišljenje da finansijski sektor u tranzicionim zemljama ne bi trebalo da ostane u domaćem vlasništvu. Koncepcija globalnog sela predviđa da visoko rentabilne grane privrede, kao finansije, telekomunikacije, proizvodnja i distribucija nafte i električne energije, treba da budu pod kontrolom i u vlasništvu zapadnog kapitala. Ako pogledate zemlje u okruženju, ali i one veoma udaljene od nas, primetićete iste tendencije. Ali nemojte misliti da je reč o nekakvoj međunarodnoj zaveri. To je delovanje objektivnih ekonomskih zakona u današnjoj fazi razvoja kapitalizma u svetu.
 

Kakve su konkretne posledice po privredu i po građane zato što smo domaće banke likvidirali, a prazan prostor prepustili stranim bankama?

- U prvi mah mnogima se učinilo da će koristi po naš finansijski sistem biti znatne. Loša iskustva sa domaćim bankama iz osamdesetih i devedesetih godina, problem stare devizne štednje i nedovoljan nivo kapitala u bankama, poslužili su kao alibi Dinkiću i ostalim nosiocima modela "ekonomije destrukcije" da gotovo najveći deo domaćeg bankarskog sektora nasilno likvidiraju, a na tržištu otvore prostor za nove banke sa stranim kapitalom. Pri tom su stravični finansijski tereti ozdravljenja finansijskog sistema, stara devizna štednja i slično, prebačeni na poreske obveznike, dok su ogromne profite prigrabile strane banke. Ne zaboravite na ovacije kojima su, u političkoj javnosti, pa nažalost i u ekonomskoj struci, dočekane ove promene. Ali oni koji su bili malo pismeniji, znali su da je to bio potez visokog rizika, sa mogućim katastrofalnim posledicama, koje su i usledile.
 

Zašto su krediti u Srbiji među najskupljima, ako ne i najskuplji u Evropi?

- Evroatlantski prijatelji lako su objasnili domaćim finansijskim ekspertima da je Srbija zemlja visokog rizika i da zato kamatne stope moraju biti znatno više nego u drugim državama. S druge strane, objasnili su im da su banke sa stranim kapitalom veoma pouzdane, pa kamate na depozite privrede i građana u tim bankama, moraju biti znatno niže od stope inflacije. Tako se otvorio prostor za ogromne bankarske profite. Srbija je postala raj za bankare, a uloga NBS-a se svela na to da izdaje propusnice, politički podobnima, za ulazak u taj raj.
 

Da li je rizik zaista tako veliki?

- Domaći eksperti nisu imali vremena ili volje da stranim prijateljima ukažu na podatak da klijenti u Srbiji veoma uredno vraćaju kredite. Kao i na činjenicu da kapitali banaka rastu meteorskom brzinom poslednjih 10 godina. Što dokazuje da Srbija nije zemlja visokog rizika za bankare. Ali su aktivne kamatne stope zato bile nepodnošljive za klijente. Strani bankari su se požalili domaćim prijateljima da ne mogu da plasiraju željene iznose po takvim kamatnim stopama. Ovi su, naravno, rekli: "Nema problema. Deo kamata platiće poreski obveznici, a ne korisnici kredita. Tako ćete i dalje moći da iz Srbije izvlačite ogromne profite, a poreski obveznici ionako nemaju pojma o čemu se radi. Štaviše, mi ćemo im objasniti da država pomaže njima, a ne vama! Ha, ha, ha!" Tako je država počela sa politikom subvencija kamata, što je javnost, opet, dočekala ovacijama.
 

Ako ustupimo strancima profite na tržištu finansijskog kapitala, na telekomunikacionim tehnologijama, a pri tom samo daleko od sveta kad je reč o računarskim tehnologijama, na čemu će Srbija planirati svoj razvoj?

- Gledajući zemlje čije su marionetske režime u periodu tranzicije ali i pre toga takođe formirali gospodari globusa, možemo naslutiti kako izgleda naša ekonomska budućnost. Pogledajte npr. Kosovo, to čedo evroatlantske brige, gde su se slile ogromne količine novca sa Zapada poslednjih dvadesetak godina. Taj novac je i tamo, kao i ovde, spiskan u potrošnju, u uvoz, u konsultantske i druge usluge evroatlantskih gospodara... Ogromne su socijalne napetosti, industrija je slaba, a kriminal i korupcija cvetaju. Cveta trgovina oružjem, ljudima, pa i njihovim organima, kao i droga, kocka, prostitucija... Ne kažem da su to najvažnije privredne grane, ali blizina NATO baza podstiče baš ovakve aktivnosti. Nije u svetu mali broj zemalja sa sličnom "strukturom" privrede. Plašim se da takvu sudbinu, u budućnosti, ne doživi i Srbija, koju kompradorska vlast svesno gura u tom smeru, licemerno se zaklanjajući parolama o tobožnjem "evropskom putu".
 

Šta je dobro, a šta ne valja u strategiji predsednika Borisa Tadića do 2020. godine?

- Ekonomisti ne greše kada kažu da je Tadićeva strategija do 2020. spisak lepih želja, bez ikakvog uticaja na privredni razvoj. Takve strategije, ni kod nas ni u svetu, nisu ostavile nikakav trag na realne ekonomske tokove i služe kao dimna zavesa koja treba da skrene pažnju javnosti i stvori iluziju da vlast zaista nešto namerava da uradi.
 

Šta Tadić, u stvari, treba da uradi?

- Da je zaista želeo da napravi zaokret od 180 stepeni u odnosu na postojeći potrošni model razvoja, primorao bi državnu administraciju na štednju, smanjio broj agencija, direkcija, kancelarija, servisa, ministarstava i NVO-a, koji se finansiraju iz budžeta. Obustavio bi prodaju Telekoma, kao što bi osujetio i monstruozni projekt slabljenja pravnog poretka i jačanja uloge stranaka u pravosudnom sistemu, pod firmom "reforme sudstva", a ojačao institucije pravnog poretka i prostornog reda. Ako je nekome stalo do privrednog progresa, mora omogućiti slobodu privredne inicijative, a ne da smišlja, kako to rade Dinkić i Tadić, sve nove i nove državne intervencije. U takvim intervencijama političke stranke vode glavnu reč, favorizujući kapital svojih evroatlantskih mentora ili svojih domaćih poslušnika, a postavljaju nepremostive prepreke za sve koji nisu pod njihovom "zaštitom".