ANKETA: Da li biste se vratili u zavičaj?

Još krajem 19. veka Srbi su odlazili preko Atlantika u potrazi za boljim životom. Posle Drugog svetskog rata mnogi su napustili otadžbinu, a neki se nisu vratili posle oslobađanja iz nemačkog zarobljeništva. Krajem šezdesetih godina prošlog veka posle potpisivanja ugovora bivše Jugoslavije i više zemalja zapadne Evrope usledio je najveći talas odlaska.

Mnogi su tada napustili zavičaj s namerom da nešto zarade i vrate se za nekoliko meseci ili godinu, dve. Većina njih je i danas uglavnom širom Evrope baš kao i oni koji su tokom ili posle raspada bivše SFRJ napustili ognjišta. Treća i četvrta generacija naših ljudi već odrasta u dijaspori na gotovo svim kontinentima, a čitaoci "Vesti" iz Evrope i Kanade govore da li planiraju da se vrate u zavičaj.

Mile Babić - Velbert, Nemačka

 

 

- Od onog trenutka kada sam krenuo u svet, nikad nisam skinuo pogled sa svog ognjišta, zavičaja i otadžbine. Vratiću se mom zavičaju, tamo gde sam rođen i do kraja života biću sa svojim narodom. Kada se to desi, biće to praznik nad praznicima. U penziji sam već osam godina, imam šestoro unučadi. Dve unuke i jedan unuk su mi ovde u dijaspori, dok su tri unuka u zavičaju. Sudbina je takva da nismo svi zajedno.

Jovan Savić - Beč, Austrija

 

 

- Od kada sam u penziji živim i u Beču i u Srbiji. Uvek sam mislio da ću, kada odem u penziju, da se vratim u otadžbinu. Međutim u Beču mi žive deca, unučići, pa se ni ja nisam u potpunosti vratio. Ali nekoliko meseci provodim u Srbiji, gde se posvećujem svemu onome što nisam mogao da radim dok sam bio zaposlen. Meni je ovako, sedeći na dve stolice, lepo. U Beču uživam sa porodicom, a u otadžbini sa dragim prijateljima.

Pantelija Dudić - Konstanc, Nemačka

 

 

- To je pitanje na koje sam odgovor tražio ceo život. U jednu ruku ja sam se tamo vratio, a ipak sam ovde. Ovde imam porodicu, razvijen posao u ugostiteljstvu, a dole sam počeo da izgrađujem preduzeće koje će se baviti poljoprivredom, stočarstvom i proizvodnjom mlečnih proizvoda. Ovde posao uskoro proširujem hotelom kapaciteta 70 kreveta, a dole ću ovog proleća početi da sejem kukuruz na 50 hektara zemlje koju sam u Kozarskoj Dubici zakupio na 50 godina. Mehanizaciju sam već kupio. Iduće godine počinjem gradnju štala i za početak kupujem 100 ovaca i 100 koza, a zatim podižem mlekaru. Dole će posao da vodi sinovac koji se razume u poljoprivredu i koji taj posao voli, a ovde na Bodenskom jezeru hotel i ugostiteljstvo vodiće supruga i svastika. Ja ću kao koordinator boraviti i ovde i u zavičaju. U Nemačkoj sam se duboko ukorenio, ali sam u zavičaj investirao jer me srce vuče korenima. Godinama sam se pri svakom povratku sa godišnjeg odmora pitao, da li ja to idem kući ili sam kuću ostavio. To pitanje sam postavio i u svom romanu "Auslender", a ono je kao što vidite i dalje aktuelno.

Slavica Čarapić - Kičiner, Kanada

 

 

- Nema toga ko nije otišao iz zavičaja sa mislima da će se jednog dana vratiti, pa tako i ja i moj suprug Vladan. Mi pripadamo onima koji su ovde došli 90-ih godina, a svi znamo iz kog razloga i zašto. Nažalost, sa godinama koje prolaze polako i ta misao prolazi. U gradu gde sam rođena nemam više ni rodbine ni prijatelja, a da idem u neki drugi to bi značilo opet početak nekog novog života za šta više nemam ni volje ni godina. Sa druge strane imamo i sina koji je ovde rođen i odrastao, pa i pored toga što je odgojen i vaspitan u našem duhu i tradiciji on zna da pripada ovde, a sa njim i ja i suprug. Iako često idem tamo, malo je razloga za povratak i sve manje nostalgičnih momenata iz prošlosti. Naravno da volim svoju zemlju ili bar ono što je ostalo od nje, ali sve ono loše što možda i ovde postoji tamo je puno više izraženo: administracija, neposlovnost, primitivizam, neljubaznost, korupcija, veze... Na kraju, znam i neke koji su se vratili u Srbiju, rasprodali sve ovde, započeli posao žudeći samo za mirom, poštenim radom od koga može pristojno da se živi i ... vratili se u Kanadu. Zašto, to oni najbolje znaju, a za spoznaju nije potrebno mnogo.

Goran Radovanović - Sans, Francuska

 

 

- Jesam razmišljao, vratio bih se. To je paradoks. Obično onaj ko se u matici rodio, školovao, postao dobar radnik ili sportista, odlazi na Zapad da uspe. Ja sam
rođen i odrastao sam u Francuskoj, ali sam pre 20 godina rekao roditeljima da ću u Srbiju za stalno pre nego oni. U Evropi nas davi globalizacija ili mondijalizam, više niko nije gazda kod sebe. U Srbiji su mi preci, Srbija mi je u podsvesti, tamo sam služio vojni rok, upravo da upoznam svoj narod, tamo idem kao na hodočašće. Vuče me, vuče, vuče i teško se tome opirem. Kad odem u moje predivno selo Gornja Sabanta dišem kao da sam na Zlatiboru, a 12 kilometara je udaljen od grada, za 20 minuta biciklom stižem u Kragujevac. Moji prijatelji, iako su u mešovitim brakovima, vraćaju se u maticu, istina u Beograd. Francuska se menja, nije to zemlja kakva je bila ranije i sve to vidimo, a godine nam prolaze. Imaš ovde svoj komfor i to te sprečava da se žrtvuješ za bolji život. Navika umrljavi čoveka. A moj odgovor na postavljeno pitanje je: "Da!".

Radijana Milješić - Valenhorst, Nemačka

 

 

- Već 29 godina živim u Nemačkoj, a najduže u Valenhorstu kod Osnabrika. Ovde su mi suprug, sinovi i zaista imamo sve što je potrebno jednoj porodici, ali ja sam u mislima stalno u zavičaju, u Banjaluci. Tamo je sva naša rodbina, roditelji i sve što suprug Petar i ja volimo. U Banjaluci smo kupili stan. Koristimo svaku priliku, a to su školski raspusti, jer su nam sinovi Luka i Jovan đaci, da odemo tamo. To znači tri, četiri puta godišnje. Mislim da ćemo se kada steknemo penziju suprug i ja vratiti u zavičaj. Sada to želimo, a šta će nam vreme doneti ostaje da vidimo.

Tamo smo veći stranci

Rade Aleksić - Vil, Švajcarska

 

- U Švajcarskoj sam od 1963. godine i u penziji sam od 1991. Tri puta godišnje idem dole na odmor, uglavnom za Uskrs i još dva puta u toku leta. Tamo ostajem svaki put po mesec. Kada bi dole bilo povoljnije otišao bih zauvek, ali tamo smo veći stranci nego ovde. Sve gledaju da te očerupaju, ako znaju da imaš dobru penziju i život ti je u opasnosti, što se više puta dešavalo penzionerima. Nama starijima je veoma teško kada se vratimo, jer znamo kakva je situacija bila kada smo pošli u inostranstvo, a znamo kakva je i sada, veoma teško. Naša deca i unuci teško da će se vratiti. Oni mogu da odu sa dve-tri hiljade evra u džepu da budu nedelju-dve, a onda nazad u Švajcarsku. Imam penziju i iz Hrvatske, ali moram sve da platim i ako mi odbiju za osiguranje, pa kakvo je to osiguranje. Bio sam i u Sremskoj Mitrovici u bolnici i rekli su mi da sam nabavim injekcije, pa kakva je to bolnica kada nema injekcije. Tako da za sada moram ostati u Švajcarskoj, gde sam veoma dobro zdravstveno osiguran.