Besmrtna kraljica estrade (11): Šta je videla Vanga
Bila je već sredina leta 1976. godine kada su Silvana i Mirjana sa grupom estradnih umetnika gostovale u Bugarskoj. To je bila prilika koju je Silvana dugo čekala, jer se nadala da će uspeti da dođe do čuvene proročice Vange.
Tih godina je neprestano imala želju da sazna svoju sudbinu. Uhvatila ju je manija gledanja u šolju, u karte. Odlazila je kod jugoslovenskih vidovnjaka, zanimala ju je astrologija. Slavna i gotovo nedostupna Vanga joj je postala gotovo opsesija.
Neprijatan susret
Posle prvih koncerata Silvana Armenulić je zamolila domaćine, organizatore turneje, da joj omoguće susret sa proročicom.
Ispred Vangine kuće ljudi su danima čekali da dođu na red, a red su održavali milicija i bugarska armija.
Silvana nije imala vremena da čeka. Bila je potrebna intervencija bugarskih vlasti da bi jugoslovenska umetnica preko reda došla do Vange.
Iako je Vanga prihvatila da primi Silvanu, pevačica je morala da sačeka gotovo pun sat.
Iščekivanje je samo pojačalo njenu nervozu.
Čuvaj se, Radmilo
Jugoton je 1974. godine objavio drugi Silvanin LP sa najvećim hitovima, među kojima se nalaze i "Grli me, ljubi me", "Srce gori jer te voli", "Pesma rastanka", "Da sam ptica", "Kapetan Leši", kao i nekoliko starogradskih romansi. Na poziv muzičkih urednika Radio Beograda, snimila je nekoliko desetina bosanskih sevdalinki, trajnih snimaka za arhiv radija, koji se i danas emituju. Armenulići su bili kumovi sa tada veoma popularnim glumcem Aleksandrom Gavrićem, junakom filma "Kapetan Leši", i njegovom suprugom Olgom. Gavrić je 1974. u blizini Inđije, vozeći automobil punom brzinom, udario u autobus. Stotinak metara iza njega vozio je Radmilo Armenulić. Vraćali su se sa zajedničke proslave u Novom Sadu. Radmilo je iz lima i čelika vadio kuma, a Silvana je te noći bila u Sarajevu i za pogibiju Gavrićevu saznala sutradan.
- Strašno, strašno. Ljudi sve više ginu na putevima. Čuvaj se, Radmilo, pazi kako voziš - govorila je.
Susret je za Silvanu bio izuzetno neprijatan i mučan. Vanga, inače slepa, nije okretala glavu prema njoj. Izgledalo je kao da gleda kroz prozor.
Na Silvanino "Dobar dan" samo je odsutno promrmljala nešto.
- Ti si ta pevačica? - pitala je gotovo nezainteresovano.
- Sedi i ćuti, čekaj malo. Silvana je netremice gledala u proročicu, ali je Vanga ćutala. U sobi je vladala neprijatna tišina, a kroz odškrinut prozor čuo se žagor ljudi koji su čekali da dođu na red.
- Ništa - prozborila je Vanga posle duge pauze.
- Ništa ne treba ni da platiš. Ne želim da govorim sa tobom. Ne sada. Idi i dođi kroz tri meseca...
Silvana je kao u transu ustala i krenula prema izlazu, kad joj je Vanga ne okrećući glavu, dodala:
- Čekaj! U stvari, nećeš moći da dođeš... Idi, idi, ako možeš, dođi.
Silvana je izašla i suznih očiju krenula prema automobilu gde su je čekali organizatori turneje.
- Šta je bilo? - pitali su zabrinuto.
- Ništa, ništa nije bilo - odmahivala je glavom Silvana.
- Rekla mi je da dođem drugi put, ništa nije želela da mi kaže.
Kada su čuli Silvanin odgovor, preko lica bugarskih domaćina prešla je senka straha. Oni su dobro znali šta to znači. Vanga je nešto osetila, nešto "videla", i nije htela da joj kaže. Znali su to, jer je to praksa čuvene proročice.
Kada kod nekoga nasluti nesreću, ona najčešće ništa ne kazuje. Izbegava da proriče najgore.
Znala je značenje ćutnje
Silvana je takođe shvatila šta to znači i teško je sakrivala uzbuđenje.
Ona je rešila da poseti Vangu da bi proverila neka slična, crna proročanstva jednog hodže iz Sarajeva. Mirjana nije želela da ide kod Vange. Nije mnogo verovala u proročice.
Kada je uveče Silvana gotovo uplakana pričala svojoj sestri zloslutno Vangino odbijanje da joj bilo šta kaže, ona je samo odmahnula rukom:
- Ma kakva proročanstva! Zašto u to veruješ, onaj hodža ti je rekao da ti se uskoro može dogoditi nesreća i vidiš da nije bio u pravu. Pusti Vangu, sve su to samo vradžbine...
Silvana je čvrsto odlučila da ponovo dođe do Vange i da čuje svoju sudbinu, ali nameru nije stigla da ostvari.
Poslednji intervju
U svom poslednjem intervjuu, koji je dala novinarki Zdenki Marok za časopis "VUS", i koji je posthumno objavljen 16. oktobra 1976. godine, Silvana Armenulić kao da je pravila pregled svog života:
- Mojih pet minuta ogleda se onda kad izlazim na pozornicu, odakle ponekad silazim tek nakon deset, petnaest minuta aplauza. I šta je onda važnije: mišljenje trojice, četvorice pevača ili oduševljenje i priznanje ponekad i više hiljada ljudi koji se izjašnjavaju o meni aplauzom? Godinama se nalazim na vrhu top-liste popularnih pevača. Po visini zarade sam među prvima, zadovoljna sam svojim izgledom, osećam da sam još mlada. Zar zaista treba svima na nos da nabijam još i svoju pamet? Osim toga, smatram da postoji nekoliko vrsta inteligencije. Neko lako pamti latinske poslovice, neko citira Kamija ili Prusta, a neko ni jedno ni drugo, već jednostavno - oseća. Osećam da poznajem sve ljude. Umem da im se približim, oni meni daju iz sebe što mogu, što žele da daju, a ja njima sve - čak i ono što bih htela da zadržim za sebe. Moj život je ispunjen pozornicama, mikrofonima, ekranima. Što mu se više predajem, to meni manje ostaje. S tim sam pomirena, gledam u oči činjenicama i znam da ih više ne mogu izmeniti. Ja više ne umem drugačije da živim...
Govorim tako iako znam da se sva moja htenja, svi moji neispunjeni snovi javljaju zato što u meni žive dve osobe: Zilha Barjaktarević i Silvana Armenulić. Tek kad one uspeju u svojim htenjima da se spoje u jedno, kad se one "poklope", tek tada ću naći svoje zadovoljstvo, svoj mir.
Pitam se samo kada će se to dogoditi?
