Duša pati za Otišićem
Dragica i Goce Srbinovski uvek su bili razumni i staloženi, Goce malo bučniji, Dragica suptilnija i osećajnija.
Takvi su i ostali. Sreli smo ih nedavno u crkvi Svetog Save u Hanoveru gde su u srpsku školu doveli unuke, desetogodišnju Lenku i petogodišnju Milu. Oboje su u Hanoveru bili poznati humanitarci i društveni aktivisti. Penzije su zaradili kod Kontinentala, a Goce je desetak godina stručnu podršku pružao njihovom pogonu u Kini. Podučavao je Kineze kako da rukuju modernim nemačkim mašinama za proizvodnju auto-guma i gumene galanterije.
- Moji roditelji su se u Glogonj doselili 1946. i ja sam se te iste godine tu i rodio. Posle završene Hemijsko-prehrambene škole u Novom Sadu, došao sam u Nemačku. Pre desetak godina otišli smo u penziju i sada tamo živimo - priča Goce, koji izbegava da pominje dve kuće u Glogonju i šest stanova u Pančevu.
Njegov materijalni uspon u Hanoveru nikoga ne čudi jer je uvek bio poznat kao čovek koji "od dinara pravi dva". Ako ga pitate, on jednostavno kaže:
- Tri stana su za ćerku Danielu, a tri za sina Daniela.
Najednom se začu dečja graja. Pauza, molitva, sendvič i zagrljaji s dedom i bakom.
Petogodišnja Mila, lepa i živahna kao leptir, napustila je kolica za koja je bila dugo vezana i sad uživa u hodanju. Trčkara ispred bogomolje, a baka je u stopu prati. Plaši se da ne padne. Svi su presrećni jer zbog njenog lečenja tata Daniel se sa suprugom vratio u Nemačku.
Desetogodišnja Lenka je četvrti razred. U školi je dobar đak, a zapažena je i po umetničkom daru. Radoznala je, pa baku uvek saleće pitanjima o njenom detinjstvu i poreklu. Moli je da jednom svi odu u njen rodni Otišić, u koji Dragica nije kročila od nesrećne 1999.
- Ići ću iako mi prijateljica Dara priča da je tamo teren miniran i da je kretanje po selu rizično. Bilo je ideja da za ispitivanje terena puste stado ovaca, ali ljudima žao životinja - priča Dragica.
Odmor se završi, i dok deca uče nove lekcije, mi "ostadosmo" u Otišiću, selu ispod Dinare između Sinja i Vrlike, nanizanog duž Perućkog jezera.
- Bila sam osmo dete mame Marije i tate Nikole Gajića iz plemena Žolja za koje kažu da se doselilo sa Lovćena. Posle "Oluje" Otišić je opusteo. Tata je malo pre toga umro. Ni grob mu nismo prelili. Brat Jovan je došao kod nas u Glogonj. Dušana su hrvatski vojnici zarobili i odveli u splitsku "Loru". Proveo je tamo pet i po meseci. Pustili su ga jer su ga zaštitili poznanici Hrvati. Radio je s njima u splitskom Konstruktoru. Bio je dobar drug, a oni su mu to vratili kad se našao u nevolji. Nisu mu uzeli za zlo što je čuvao svoj Otišić. Posle zatvora i on je došao u Srbiju, a vrlo brzo preselio se u Australiju. Jovan je umro u Pančevu u 56. godini - priča Dragica.
Iz tašne vadi knjigu, zbirku pesama koju je napisao brat Dušan.
Uvek spremni da pomognu
- Mnogi su posle "Oluje" utočište našli u Glogonju. A pogledajte ovde u Hanoveru! U crkvu dolaze i njen rad podržavaju porodice Bošković, Atanaskovski, Stojanovski, Čajić i mi Srbinovski - naglašava "srpski Makedonac" Goce Srbinovski.
- Svoj Otišić napustio je teška srca, a još teže mu je pao odlazak u Australiju. Taj bol pje relio u stihove, a on mu još uvek traje, pa se i tamo posvetio ne samo poeziji, već i zaštiti ćirilice.
- Pesme je pisao i Jovan. Žolje su inače sklone pisanju pesama jer neke muke mogu samo stihovima da se iskažu - priča Dragica, dok njen Goce pažljivo sluša.
- Poznajem Otišić kao i svoj Glogonj, ali me sve to ponovo zanima, posebno kada ona tako osećajno priča kao da se juče dogodilo, a od tada je prošlo četvrt veka... Kao da joj u Glogonju nešto fali - dodade Goce.
- Lepo je meni u Glogonju. U svojoj sam kući. Gajim cveće. Imam svojih pet maci i kucu bretanku, ali svoj Otišić nikada ne mogu da da zaboravim. Tamo smo imali veliko stado ovaca, koze, konje... Bilo nas je mnogo. Tata je pravio kreč. Bio je ugledan domaćin. Danas je Otišić pust i tužan, ali mene srce ipak uvek tamo vuče - objasni Dragica, duboko uzdahnu i ponovo se vrati bratovljevoj knjizi.
Odmah posle naslova "Pesme - obraćanje u prolazu od Svilaje do Australije", autor se na drugoj stranici predstavio: "Ja sam Dušan Gajić Žolja sa pitomog Rudog Polja, a iz sela Otišića, pokraj svetog Dragovića."
Bolno napuštanje Otišića Dušan je izrazio pesmom "Odlazak". Pesma ima devet strofa, a u njoj nabraja gotovo sve one s kojima se oprašta, za kojima srce boli: Gajiće, Petroviće, Čarapiće, Žuriće, Prtljage, Rudo Polje, manastir Dragović, bogomolju Svetog Arhanđela, a na kraju kao da se uplašio da nekoga ne zaboravi, sve ih grli i naziva Krajinom i "slatkom đedovinom":
"Zbogom, moja đedovino draga , u suzama napuštam te sada, odlazeći sa kućnog praga, pun sam tuge, žalosti i jada."
Pričalo se dva sata o Žoljinim pesmama i sudbini Srba iz Otišića. Sve do kraja nastave kada je hram Svetog Save ponovo ispunila vesela dečja graja.
