Vekovi nisu okrnjili lepotu
Prilikom radova na delu puta Loznica - Mali Zvornik, nedaleko od pružnog prelaza u Gornjoj Koviljači, radnici su pronašli pet srednjovekovnih stećaka.
Mada su stari nekih šest stotina godina, zadržali su svoju lepotu, pa se i danas na gruboj površini jasno vide skladne spirale, kao i grozdovi i vinove loze koje je nekada u ovom delu Podrinja bilo dosta.
Pet stećaka od grubog kamena, dugački oko stotinu santimetara vredan su arheološki nalaz, ali istovremeno i problem.
Od pronalaženja pre skoro mesec dana i dalje stoje na istom mestu, malo skrajnuti u travi dok ih prži sunce jer se ne zna kada će i gde biti sklonjeni.
A trebalo bi i to što pre. Stručnjaci Zavoda za zaštitu spomenika iz Valjeva čim su obavešteni o nalaženju stećaka investitoru su poslali zahtev da se u skladu sa Zakonom o kulturnim dobrima pobrine za čišćenje, konzerviranje i premeštanje pronađenih spomenika, ali oni čekaju pored puta zajedno sa privremeno izvađenim saobraćajnim znakovima.
- To mesto na saobraćajnici obeleženo je ranije kao tačka gde ima ostataka srednjovekovnog groblja tako da smo odredili odgovarajuće uslove koji su ušli u projekat. Nađeni stećci nisu tu oduvek bili, pošto su već pomerani kada je taj put rađen još pre Drugog svetskog rata. Sada su nađeni i samo sklonjeni pored puta. Oni, prema ornamentima kojima su ukrašeni, najverovatnije datiraju iz perioda prelaska iz 14. u 15. vek. Na području od Drine do Kolubare ima ih dosta u raznim formama, a ovi iz Gornje Koviljače spadaju u kvalitetnije, vrlo su fino urađeni što znači da su majstori bili veoma kvalitetni i vešti. Izrada ovako kvalitetno urađenih i ukrašenih stećaka podudara se s ekonomskim usponom oblasti i najverovatnije su stećci rađeni za ljude srednjeg staleža koji su bili povezani sa rudarenjem, za nižu vlastelu i slično - kažu u valjevskom Zavodu za zaštitu spomenika kulture.
Sada kada su ugledali svetlost dana, ne zna se dokle će biti pod vedrim nebom.
Prema slovu zakona, investitor treba da uradi šta mu kaže nadležna institucija, i to o svom trošku, a loznički Muzej Jadra da odredi gde će stećci biti smešteni.
Ukoliko taj deo posla izostane, moguće je da uslede i krivične prijave kako bi putari, odnosno izvođači radova obavili ono što treba.
Nebriga o nasleđu
Da se o kulturno-istorijskom i arheološkom nasleđu ne vodi računa ilustruje i drugi primer s iste lokacije, a to je sudbina česme Zejtin voda.
U mreži s kamenim gibonom stoji spomen-ploča da je česmu Zejtin voda obnovio narod Sreza jadranskog uz saradnju Sreskog odbora 1927. godine.
Žitelji iz obližnjih kuća kažu da je voda izlazila kroz topovsku cev donetu sa Gučeva, iz koje je umesto granata koje seju smrt izlazila voda da gasi žeđ.
Dok su sređivali put, putari su cev izvadili i ostavili je u travi, a onda je nestala. Sada iz zemlje viri plastična cev, a nekadašnja česma nalazi se na nivou tla.
Ime Zejtin voda nastalo je posle proterivanja Turaka iz Srbije.
Narod je želeo da izbriše i sećanje na viševekovno ropstvo pod turskim zulumom, pa je ime dobrotvora Turčina Zejnila, koji je napravio česmu, izmenio tako da je postala Zejtin.
Tako kaže priča koja dobro zvuči i mogla je biti deo ovdašnje turističke ponude samo da su se toga setili oni čiji je to posao.
Ovako česme maltene više nema, sigurno da nije što je bila, a valjda će bar stećci biti sklonjeni pre nego što završe u nekom dvorištu za podupiranje oronule ograde, obora ili neku sličnu rabotu.
Čekaju udomljenje
Kada će i hoće li stećci završiti u lozničkom Muzeju Jadra ili na nekom drugom, odgovarajućem mestu u gradu, trebalo bi da bude uskoro poznato. Do tada im ostaje da leže u travi i čekaju udomljenje pored puta kojim jure automobili.
