Krađa slika šamar dijaspori
Dragica Danon je radni vek provela u Matici iseljenika Srbije i sticajem okolnosti najbolji je poznavalac afere "slike" koja ovih dana dobija svoj rasplet. U razgovoru za "Vesti" otkriva kako su nestale slike koje su 1990. Matici poklonili umetnici iz rasejanja, ko ih je prisvojio i na kakve je sve odgovore nailazila u nastojanju da ih povrati. Priča gotovo hronološki, navodeći precizne datume i pokazujući nam dokumentaciju do koje je dolazila u potrazi za umetničkim delima, istovremeno ne bežeći i od sopstvene odgovornosti.
Ko je bio inicijator da dela umetnika u rasejanju učestvuju na izložbi 1990. povodom obeležavanja tri veka od Velike seobe Srba?
- Naš poznati slikar koji živi i radi u Francuskoj Slobodan Jevtić Pulika, a sve sa ciljem da izložba bude, kako je to Pulika i kasnije navodio, kamen temeljac Zadužbine sveukupnog stvaralaštva Srba, uključujući tu ne samo slikarstvo, već i druge grane umetnosti, pa sve do sportskih i intelektualnih dostignuća naših ljudi širom sveta.
Besmisleno objašnjenje
Dabić tvrdi da slike pripadaju Miši Miloševiću i da je on polovinu slika, za koje je Milošević doneo dokaz da su njegove, predao predsedniku Svetske srpske zajednice, kako bi konačno prekinuo sudski proces protiv Matice, koju je Milošević tužio?
- To objašnjenje je toliko frapantno da čovek ne zna šta da kaže. Ako je Milošević tužio Dabića kao fizičko lice to je onda jedna priča. Ali, ako je tužio Maticu iseljenika i proces trajao tri godine, a Dabićeva prva saradnica Jelena Kiš o tome ne zna ništa, onda se postavlja pitanje da li je Dabić preuzeo ingerencije Matice u potpunosti na sebe. U kom svojstvu on određuje kada će i kome vratiti slike, on više nije u Matici?
Koliko je ukupno slika bilo izloženo i da li su sve one bile poklonjene Matici?
- Ne znam tačan broj. Glavni nosilac posla u stručnom smislu bio je Narodni muzej, a Pulika se najviše starao da za svoju ideju okupi što veći broj najeminentnijih slikara. Većina je svesrdno prihvatila njegov poziv. Bilo je onih koji se nisu odazvali, a mali broj njih je rekao da će učestvovati na izložbi, ali da neće pokloniti sliku. Ljuba Popović je, recimo, priložio jednu svoju sliku iz nečije privatne zbirke.
Gde su slike završile posle izložbe?
- Po dogovoru sa direktorom Narodnog muzeja Jeftom Jevtovićem, slike su ostale u depoima muzeja.
I gde je zapelo, zašto nije došlo do osnivanja Zadužbine?
- Izložba je bila krajem 1990, a već u maju 1991. imamo prve izbeglice iz Hrvatske. Predsednik Matice Brana Crnčević obratio se našem narodu i poručio im da im je Nušićeva 4 na raspolaganju. Dolazi nam taj težak ratni period i verujem da i autori više nisu mislili o svom delu, već o članovima porodice koji su možda ostali u nekom ratom zahvaćenom području.
Posle koliko godina konačno neko postavlja pitanje šta je sa slikama?
- To činim ja i to 2007. Te godine je Matica skinuta sa budžeta i prešla je na projektno finansiranje. U tom trenutku sam generalni sekretar i jedan od malobrojnih zaposlenih. Obratila sam se direktorki Narodnog muzeja dr Tatjani Cvetičanin i ona me obaveštava da su neka dela vraćena autorima na njihov zahtev, da su tri slike autori poklonili muzeju, a da je 65 preostalih slika 8. oktobra 1997. i 23. marta sledeće godine, predato Institutu srpskog naroda u Palati Stefaneum u Sremskim Karlovcima, kao i da se pojavio Miša Milošević iz Svetske srpske zajednice i Zadužbine likovnog stvaralaštva Srba u svetu i da je te slike preuzeo i odneo u Sremske Karlovce, u Eparhiju sremsku.
Kontaktirali ste Svetsku srpsku zajednicu posle toga?
- Pokušavala sam, ali nisam naišla ni na kakav trag, kao da je fantomska organizacija. Dogovorila sam onda sastanak sa vladikom Vasilijem i u Sremskim Karlovcima nam je rečeno da su kod njih 62 slike sa spiska Narodnog muzeja. Tri su nedostajale. Oni su nam predali još 11 slika, koje nisu bile na spisku, ali su četiri bile u katalogu izložbe, a preostalih sedam, takođe poznatih autora iz dijaspore, predate su nam kao deo tadašnje postavke u Stefaneumu.
Tako konačno dolazimo do brojke od 73 slike, gde ste ih potom odneli?
- Bili smo u dilemi šta ćemo sa slikama, svakako ih ne bismo nosili u Maticu, jer nema uslova za njihov adekvatan smeštaj. U tom razmišljanju šta ćemo, Radivoje Dabić, koji 8. marta postaje predsednik Matice, insistira da se odnesu u njegovu vilu u Paraćinu, na dve nedelje i da će tamo organizovati izložbu. Tako su slike 29. marta 2008. u poslepodnevnim večernjim časovima razmeštene po sobama Dabićeve kuće.
Tri decenije posvećene rasejanju
Dragica Danon počinje da radi u Matici iseljenika Srbije 1977, a u vreme velike izložbe stvaralaca u rasejanju bila je zadužena za regione Australije, Novog Zelanda, Izraela i Južnu Afriku. U Matici će ostati sve do 21. novembra 2008. kada je, sada već kao programski direktor, shvatila da se institucija urušava i da sama ne može da se izbori sa samovoljom novog predsednika Radivoja Dabića. Dobila je otkaz, ali i pravdu na sudu koji je naložio Matici da je vrati na posao, što ona nije iskoristila. Nestale slike su jedan od crnih belega institucije kojoj je posvetila svoj radni vek.
Niko vam nije potpisao primopredaju?
- Dabić je bio predsednik Matice, mi još ne znamo da bi on mogao nešto neprilično da uradi, mislili smo sutra će u Matici potpisati, ali kad smo mu sutradan dali zapisnik, on je odbio. I taj 30. mart je dan našeg definitivnog konflikta.
Koje je obrazloženje dao za to što neće da potpiše?
- Nema obrazloženje. Otprilike je njegov odgovor bio u duhu ovog kojeg smo ovih dana od njega mogli da čujemo preko medija - znam gde su slike, ali neću da kažem. Tako je tada odgovarao: "Neću da potpišem!"
I posle te izložbe, šta biva sa slikama?
- Postavljamo pitanje kada će slike biti vraćene, a on odgovara da "ima neke planove". I kad više nisam bila u Matici zvala sam ga telefonom i slala mejlove sa jednom porukom - da vrati slike. Kontaktirala sam prošle godine i gospođu Jelenu Kiš koja je radila na mestu generalnog sekretara Matice i ona mi je rekla tri ključne stvari, koje sam do tada već znala. Prvo, da slike nisu u Matici i da ne postoji nikakva, njoj poznata dokumentacija o njima. Drugo, da ne samo da nije zatekla ništa od dokumentacije vezane za slike, već ništa od dokumentacije uopšte, upravo ovo o čemu sada priča novi predsednik Matice, Jakšić, kao i da nema ključ od kase. I treća stvar koju mi je rekla jeste to da su dolazili autori i novinari koji su pitali za slike.
Govori se da je vrednost slika oko 600.000 evra?
- To ne bih uzimala zdravo za gotovo. Nisam stručna da procenim njihovu vrednost na tržištu.
Ova afera ponovo urušava ionako krhko poverenje dijaspore prema institucijama u Srbiji?
- Posledica Dabićevog postupka je dvostruka. Neposredna šteta je naneta sklanjanjem slika, a posredna, nemerljivo veća, jeste efekat koji je proizveo kod naših ljudi u svetu. Znate, šteta je naneta prema dijaspori i kad je bio onaj dug za preporod Srbije, pa onda 90-ih, kada su Srbi iz sveta slali humanitarnu pomoć i šakom i kapom. Mislim da nismo uzvratili dovoljno ljubavi koju su nam oni pružali. Često smo im uzvraćali šamarima i ovo je jedan od njih.
