I dijaspora tuguje za Batakovićem: Dostojanstveni prijatelj umetnika
Vest o preranom odlasku bivšeg ambasadora Srbije u Parizu Dušana Batakovića razbudila je sećanja naših dijasporaca na period kada je svojim aktivnostima u Francuskoj činio sve što je u njegovoj moći da, u jednom ružnom trenutku, politički i medijski satanizovana Srbija povrati svoj ugled.
Došao je u Pariz posle diplomatske službe u Kanadi, u svakoj prilici postavljao se dostojanstveno, lako je ušao i među dijasporce, dolazio je na veselja. Često je viđan u Kulturnom centru Srbije za koji je govorio da je njegova kuća, gde bi svaki put u veoma lepoj besedi pozdravio prisutne i tako stavljao snažni pečat na vrednosti naše kulture.
Voleo je Bataković svoj dijasporski narod iz kojeg je birao i najbolje prijatelje, često su mu na sedeljkama društvo bili naučni radnik Marina i njen suprug vrsni skulptor Zlatko Glamočak.
Istinsko prijateljstvo gradio je sa bračnim parom slikara, akademikom Batom Mihailovićem i Ljubinkom Jovanović. Upamćeno je kako je odmah po primanju tužne vesti da je akademik Bata preminuo, veliku pomoć pružio, ne samo 90-godišnjoj udovici, već i, koliko je to bilo moguće, u prikupljanju i spasavanju Batinih slika kao zaostavštine Srbije.
Kao istoričar, Bataković je bio vrstan visokoobrazovani političar, sva njegova tumačenja situacije i rata na Bakanu, uz predviđanja šta nas čeka, nalazila su na ozbiljno prihvatanje uglednih Francuza i kompletnog diplomatskog sveta. Prijemi povodom Dana državnosti Srbije ili nekih drugih praznika, u periodu kada je još mnogo šta bilo povuci-potegni za Srbe, tokom njegovog boravka u Parizu postepeno su imali sve brojniji odziv predstavnika drugih zemalja.
Za vreme svog mandata Bataković je pokrenuo i rasplamsao pobratimstvo Skadarlije i Monmartra, spektakularni svečani čin uz dobošare, sa šansonama i starogradskim pesmama, pa je i na monmartrskom zidu zablistala spomen-ploča u čast zajedništva dva naroda.
Pri put se nije javio
Sećanje, kako je Bataković govorio, njegove "najstarije prijateljice u Parizu", Marine Glamočak je veoma emotivno.
- Velika je tuga da je takav čovek morao da umre. Pre nekoliko dana bio je u Parizu, do sada bi se uvek javio, ovaj put nije i bilo mi je čudno. Tada sam se setila kako mi je pričao da je kao student želeo da poživi još deset godina dok se pronađe lek za njegovu bolest (srce), a onda će biti sve u redu. A tek koliko je velik prijatelj bio sa svim umetnicima u ovoj zemlji kulture. On je jedini od svih ambasadora odmah po dolasku u rezidenciju pozvao sve umetnike i predložio, što je jednoglasno usvojeno, da prostorije elitne rezidencije krase njihovi radovi. Umetnici su donosili slike, pa je rezidencija postala najbolji srpski reprezentativni izložbeni prostor. Onoga trenutka kad je istekla njegova diplomatska misija, razdužio se od radova umetnika, neko od njih je svoja dela preuzeo, neko ostavio u nasleđe rezidenciji. Sigurno je da je po ljudskom i intelektualnom potencijalu Dušanova smrt veliki gubitak za našu zemlju.
