Komuna SPC za lečenje bolesti zavisnosti (3): Svako ima svog anđela čuvara
Oni koji prvi put dođu u komunu, prvo primete tišinu. Tišina koja ne samo što se čuje, već se i vidi. Drugo što zapazite jeste posvećenost. Bez glasno izgovorene reči, na desetine mladića posvećeno sređuje travnjak, drugi su kod životinja, treći u stakleniku. Svako ima svoje zaduženje i svako ga sprovodi u delo kao da mu je najvažnija stvar u životu, pa gleda da ga završi kako treba.
Tek kada u spavaonici ugledate nekog mladog čoveka koji se u najboljem slučaju samo nekontrolisano češe, shvatite da ste na mestu u kome se leče najteži narkomani.
Salaš u mestu Čenej kod Novog Sada prvi je od ukupno pet terapeutskih zajednica u okviru projekta Srpske pravoslavne crkve i manastira Kovilj - Centar za psihosocijalnu rehabilitaciju i resocijalizaciju obolelih od bolesti zavisnosti, Zemlja živih.
- Naziv smo preuzeli iz crkvenog pesništva u kome se opisuje zemlja koja donosi plod, hrani ljude. To je utočište za gladne, a naša zajednica je upravo to - utočište za one gladne pomoći - kaže inicijator ideje i duhovnik celog projekta, protojerej Branko Ćurčin.
Poseta Marka Sandalja
Zemlju živih sredinom prošle nedelje obišao je Marko Sandalj iz Kanade, osnivač i direktor fondacije Prijatelj Božji.
Tokom druženja sa štićenicima, on ih je ličnim svedočanstvom podržao i motivisao u njihovoj borbi protiv zavisnosti. Fondacija Prijatelj Božji, već više godina podržava projekat Zemlja živih, a 2014. godine je i snimila film o ovoj zajednici pod nazivom "Zemlja živih u dolini mrtvih".
Stroga pravila
Andreja Jovanović, koordinator Zemlje živih, objašnjava da postoje stroga pravila života u zajednici, ali i kako biti njen deo.
- Program traje između dve i tri godine, ali pre ulaska svako mora da prođe informativni razgovor kako bismo saznali koga primamo, ali i kako bi ta osoba znala gde dolazi. Našu zajednicu je najbliže opisati kao monaško bratstvo, ali s mnogo modifikovanih detalja koji podrazumevaju jasna pravila i sem radnih obaveza i obaveznu psihoterapiju koju sprovode za to osposobljene osobe - objašnjava Jovanović.
Naglašava i da je mladima koji dođu iz dijaspore najteže da se priviknu na činjenicu da neće biti okruženi pogodnostima zapadnog načina života.
- Realno, radna terapija se sastoji od svih onih aktivnosti koje su i u svakom seoskom domaćinstvu, a to je posao koji zahteva aktivnosti tokom celog dana. Sami proizvodimo hranu, a kupuju se samo one potrepštine koje moraju. Ovaj program je potpuno besplatan. Međutim, kako nemamo stalni izvor prihoda, neretko se dogodi da nema novca za ulje ili kafu, ili neke osnovne potrepštine za svaku kuću. Naučimo ih da to onda nije smak sveta - ističe Jovanović i dodaje da glavni deo pomoći stiže iz manastira Kovilj, a ostatak od donacija.
Raspored dnevnih obaveza
Prema rasporedu dnevnih obaveza, u Zemlji živih ustajanje je svako jutro u 6.30. Za petnaest minuta štićenici moraju da nameste krevete, umiju se i operu zube, a zatim sledi jutarnja molitva. Posle nje je doručak, pa kafa. Oko 8.45 počinje radni dan koji pre podne traje do 11. 45. Sledi ručak, a u 12.40 je "brojanica", molitva u šetnji.
Do 14 sati je slobodno vreme, a onda su sledeća tri sata ponovo radne aktivnosti koje su utorkom, četvrtkom i subotom zamenjene sportskim aktivnostima. Na crvena slova i nedeljom, štićenici ne rade.
Vaspitači bivši zavisnici
Nalik na komune pod okriljem Katoličke crkve, i Zemlja živih vaspitače "regrutuje" isključivo od onih koji su imali problem zavisnosti. Ali, iz zapadnih komuna je preuzeta i funkcija "anđela čuvara".
Tridesetpetogodišnji A. T. iz Beograda je jedan od njih. Pre 19 meseci drugovi su ga u polusvesnom stanju iz jednog haustora u centru prestonice dovezli do zajednice. Oko tri grama heroina dnevno bio je samo neslavni finiš njegovog dvadesetogodišnjeg drogiranja, a sada kao "anđeo" pokušava da pomogne ljudima koji su poput njega, tek stigli u zajednicu.
Odvikavanje na "suvo"
Jedno od pravila jeste i da zavisnici u zajednicu mogu isključivo "suvi".
- U slučaju da neko od njih i dođe pod dejstvom nekog narkotika, "urađen", onda će se u komuni suočiti sa "skidanjem na suvo", detoksikaciji bez ikakvih tableta ili bilo čega sličnog. Naravno, i to "skidanje na suvo" je u zajednici mnogo manje bolno nego kod kuće ili u nekoj ustanovi zato što je ta osoba okružena ljudima koji su sve to prošli i znaju kako je najbolje pomoći. Ali, ponavljam, to ne praktikujemo. Kao što ne prihvatamo mogućnost da neko u zajednici nastavi bilo koju terapiju, od one metadonske, do sve prisutnije heroinske. U suprotnom smo prinuđeni da odbijemo zahtev - ističe Andreja Jovanović.
- Svako ko dođe dobija svoju senku, svog anđela čuvara koji je 24 sata sa njim. Sa njim je u bašti, u šetnji, čak i u toalet idu zajedno. Svi smo ovde "naši", narkomani s iskustvom i odlično znamo koliki smo manupulatori i koliko je teško prvih meseci prebroditi tu mentalnu krizu bez droge. Zato je naš posao da svakom novom što više olakšamo te prve dane i mesece u zajednici. Znam koliko je meni moj anđeo čuvar pomogao da ostanem i prebrodim krizu - priča ovaj mladić.
Nema mobilnih, posete rodbine...
U komuni važe stroga pravila koja moraju da se poštuju.
- Nema mobilnih telefona, nema cigareta, alkohola, nema gledanja televizije osim jednog filma nedeljno, nema poseta roditelja i rođaka. Svaka komunikacija s rodbinom se odvija isključivo preko vaspitača. Sve to odmah saznate, a onda, s druge strane, znate da ste u zajednici koja nije ograđena žicom, ne postoji kapija koja vas sprečava da odete. Izađu samo oni koji još nisu shvatili da je bratstvo tu da ti pomogne, ali da ćeš uspeti samo ako sam pomogneš sebi - priča jedan od "anđela čuvara".
Važna je nova šansa
Komuna SPC za odvikavanje od bolesti zavisnosti:
Dr Svetlana Vučetić-Arsić, rukovodilac Odeljenja intenzivne i poluintenzivne nege Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Beogradu, ističe za "Vesti" da je u životu svakog zavisnika najteži trenutak kad ih porodica ostavi.
- Kada kod zavisnika dođe do otrežnjenja, oni su bukvalno prepušteni sami sebi, a suština je da im društvo pruži novu šansu. Na Zapadu je to moguće kroz razne komune u kojima se ti ljudi zapošljavaju i izdržavaju od proizvoda koji se prave. Negde je to farma jabuka, drugde neka zanatska delatnost - naglašava dr Vučetić-Arsić.
Ona dodaje da je najbolji primer komuna u Italiji.
- Jedna od najpoznatijih komuna u Italiji se bavi proizvodnjom sira koji je veoma skup. Na prostoru Balkana te komune su uglavnom verski opredeljene što je u redu jer donekle privređuju. Postoji i nekoliko zajednica u kojima su se bivši zavisnici organizovali pa napravili perionicu automobila ili radnju za restauraciju nameštaja. Suština je da bi država morala da prepozna u tome i svoj interes, jer je mnogo jeftinije da se tim ljudima omogući da nastave normalan život, nego da se iznova plaća njihovo lečenje - naglašava dr Svetlana Vučetić-Arsić.
