Karadžić pošao da gleda fudbal, završio u Hagu
Svi se sećamo da je u drugoj polovini jula 2008. provejavala sumnja u verziju priče tadašnje vlasti o hapšenju Radovana Karadžića - da li je stvarno uhapšen kada je uhapšen, kao i pitanja gde je držan, kako je prema njemu postupano... Kao što je i poznato da naše vlasti pretežno uvek lažu, sada sigurno znamo da je tako bilo i ovog puta - iako je prema tvrdnjama Saveta za nacionalnu bezbednost, čiji je prvi čovek tada bio Boris Tadić, kao i izjavi Rasima Ljajića - proizašlo da je Karadžić uhapšen 21. jula 2008, iz iskaza bivšeg predsednika Republike Srpske saznalo se da je do lišavanja slobode došlo tri dana ranije, 18. jula, u autobusu na liniji 73.
Do iskaza Radovana Karadžića došao je beogradski Informer, koji je i objavio deo njegovog svedočenja:
"U petak, 18. jula 2008. godine, ja sam se nalazio u Novom Beogradu, u svom stanu u Bloku 45... Bilo je nešto oko 21 čas kada sam iz tog stana krenuo u Batajnicu da odgledam fudbalski turnir 'Milica Rakić'. To su noćni turniri koji se održavaju u osnovnoj školi u Batajnici i to traje do duboko u noć... Nakon toga sam imao nameru da produžim u Vrdnik, koji se nalazi ispod Fruške gore.
Na ulaznoj stanici nije bilo putnika. Autobus se postepeno popunjavao, ali ja to nisam gledao jer sam čitao knjigu. Posle jedne stanice iza zemuna... autobus je neočekivano stao van stanice. Bilo je tada nešto oko 21.30 časova. meni su prišla dvojica ljudi u civilu, čija lica nisam mogao dobro zapaziti... Mislio sam da se radi o kontroli i posegnuo sam rukom za džep da izvadim autobusku kartu. Oni su me sprečili i još oštrije naredili da pođem sa njima, uhvativši me za obe ruke, jedva sam uspeo da se prektrstim...
Izvukli su me iz autobusa i okrenuli prema njima. Tokom izvođenja jedan od njih mi je prekrio oči mojim šeširom... Autobus je otišao. Potom je došlo vozilo u kojem su me seli na zadnje sedište, a sa obe stane je seo po jedan od tih ljudi...", stoji, između ostalog, u iskazu Radovana Karadžića.
Karadžić potom opisuje kako su ga odveli u jednu zgradu, tu ga držali u ćeliji tri dana i tri noći, opisuje kakva je bila ćelija, kako su se prema njemu ophodili, priča da je dobijao da jede ali da nije hteo - da je to bila lična odluka, ne štrajk glađu ili protest... Niko mu nije dozvolio da bar porukom obavesti prijatelje da je dobro, i da ga eventualno ne traže po bolnicama i mrtvačnicama.
