Vernike tražio po kafanama
Na prijemu povodom 70-godišnjice verskog života u Hanoveru stajao je sa Dankom Slavuljicom, vernikom i prijateljem iz vremena njegovog službovanja u Hanoveru.
Sa čašom vina u ruci, vedrog izraza lica, delovao je skromno i neupadljivo, a kad mu je njegov naslednik, otac Milan Pejić sa govornice zahvalio što je došao iz Švedske, blago se osmehnuo i diskretno klimnuo glavom.
Reč je o protosinđelu Metodiju Laziću, prethodniku oca Milana, koji je na dužnosti paroha hanoverskog bio od 1973. do 1976. godine. To je, kako se čulo na ovoj svečanosti, bilo vreme u kome su Srbi u Hanoveru postojali, ali su za crkvu bili zagubljeni. Pastiri sa svetosavske njive tražili su svoje "ovčice" čak i po kafanama.
- Znao sam da se naši ljudi okupljaju u jednoj kafani na železničkoj stanici. Obukao bih građansko odelo, a džepove bih napunio ikonicama, parohijskim pismima i malim knjižicama. Obilazio sam i "hajmove" u kojima je bilo i našeg sveta Pričali smo i ljudi su polako počeli da dolaze u crkvu. Mnogi nisu ni znali da mi tu postojimo. Takva su bila vremena, tih sedamdesetih godina - ispričaće otac Metodije vernicima posle službe koju je služio sa sveštenikom Pejićem.
Pomoć gradonačelnika
Penzionisani geolog Vladimir Pavlović, koji je u to vreme bio član Saveta stranaca i angažovani političar nemačke levice, žali što nije sreo oca Metodija:
- Da, sećam se sveštenika Metodija. On je prijatan, obrazovan čovek, čovek koji ne prestaje da uči i da se obrazuje. Sećam se da sam s njim išao kod gradonačelnika Herberta Šmalštiga. On je želeo da upozna što više naših ljudi kako bi s njima zajednički nešto preduzeo. Od Šmalštiga smo tražili da nam da sve adrese naših ljudi koji su u to vreme živeli u Hanoveru. Video sam ga na slici u "Vestima" i nemačkim novinama "Halo zontag". Lepo izgleda. Ništa se nije promenio - kaže Pavlović.
- Otac Metodije u Hanoveru je bio prvi koji je naše gostujuće radnike doveo u crkvu, a uspostavio je i dobre kontakte s drugim crkvama i gradskim strukturama. On mi je olakšao posao jer sam njegovo delo samo nastavio - odaje priznanje svom prethodniku prota Milan Pejić.
Kao dokazanog organizatora vladika Lavrentije, episkop zapadnoevropski, oca Metodija je nakon tri uspešne godine u Hanoveru premestio u Švedsku u kojoj su bile osnovane samo tri crkvene opštine.
U toj nordijskoj zemlji u to vreme nije bilo nijednog pravoslavnog hrama. Metodije ih je podigao pet. Danas ih ima osam. Privlačio je ljude koji su godinama odvojeni od otadžbine jer su osetili da im crkva nedostaje i kao duhovna kuća i kao deo zavičaja.
- Došao sam tamo bez ikakvog poznanstva u toj zemlji, ali, uz Božju pomoć, ljudi su polako prilazili crkvi, pa smo mogli da počnemo i gradnju sopstvenog hrama. S našim narodom sve je išlo lepo, ali problema je bilo s drugima. Krajem osamdesetih po zidovima našeg hrama u Malmeu počeli su da crtaju kukaste krstove i ustaške znakove, početkom devedesetih kada je počeo raspad Jugoslavije, u naš hram u Malmeu ubacili su Molotovljev koktel. Izgorela su vrata. Crkva je oštećena, ali nije uništena. Niko nije povređen, ali ja sam dobio slom živaca i tri godine sam se lečio po raznim bolnicama - ispričao je za "Vesti" ovaj preduzimljivi i kreativni duhovnik koji je ostao da i dalje živi među pravoslavnim svetom, na svetosavskoj njivi u Švedskoj.
Kulturni i socijalni rad
Otac Metodije rođen je 1945. godine u selu Rudenice, u kruševačkom okrugu. U Srbiji je više godina proveo u manastirima, a posle kraćeg vremena u Nemačkoj, otišao je na studije u London. Posle tri godine provedene u Hanoveru, vladika Lavrentije, episkop zapadnoevropski, premestio ga je u Švedsku u kojoj je počeo organizovanje pravoslavnog verskog života.
- Okupljanje pastve bio je moj osnovni cilj, ali sam se bavio i kulturnim i socijalnim radom. Istraživao sam pobleme koji su pogađali naše ljude, a onda im pomagao da ih i reše. Naša umetnost privlačila je Šveđane, a kasnije su počeli da dolaze i konzuli jer je kulturni rad i za državu koristan - priča za "Vesti" protosinđel Metodije Lazić, pretplatnik elektronskog izdanja našeg lista.
