Jedini sam preživeo pakao Vinče!

Tragedija koja je zadesila francuski narod 13. novembra duboko je pogodila Radojka Maksića iz Beograda, atomskog fizičara, jedinog živog svedoka akcidenta u Institutu za nuklearne nauke u Vinči. Istog momenta je poželeo da pošalje poruku saosećanja i duboke tuge Francuzima.

V. Sekulić

Radojko Maksić

Igrom sudbine, 11. novembra navršilo se 57 godina od prve transplantacije kostne srži u istoriji medicini, koju je izveo dr Žorž Mate. Čuveni francuski onkolog preminuo je na isti dan kad se dogodila nesreća u Vinči, 15. oktobra 2010. u 88. godini života. Od petoro srpskih naučnika danas je živ samo Maksić...

Od Popove do Beograda

Lična arhiva

Prof. dr Žorž Mato

- Rođen sam 28. oktobra 1933. u selu Popova podno Jastrepca, a kada sam napunio 10 godina, pošto je moj otac dobio službu u Beogradu, cela porodica se preselila u prestonicu. Primljeni smo veoma lepo i pošto sam od rane mladosti stalno bio okružen starijim učenicima, učiteljima i profesorima, nekako je moj životni put unapred bio određen. Zahvaljujući roditeljima, pre svega ocu poslužitelju u Ženskoj školi u tadašnjoj Ulici kraljice Natalije, gde sam sa porodicom živeo sve do 1959, naučio sam mnogo toga od ljudi koje sam sretao. Najviše lekcija iz životne filozofije dobio sam od tadašnje direktorke te škole, profesorke Mićić.

"Radojko uvek budite zadovoljni onim što imate", često bi mi govorila.

- Završio sam Četvrtu mušku gimnaziju pre nego što su se škole spojile. Tačnije kada su škole dobile mešovita odeljenja. Uvek kažem na sreću, jer bih sigurno morao skoro stalno da se ispovedam zbog neke devojčice. Po završetku gimnazije, opredelio sam se za fiziku i Prirodno-matematički fakultet. Hteo sam da završim studije brzo i na vreme, kako bi se na neki način odužio svojim roditeljima, bratu i sestri. Sticajem okolnosti, upoznao sam velikog prijatelja Životu Vranića iz Užica sa kojim su studije prošle za tren. Uživali smo u takmičenju s asistentima fakulteta vođeni istom željom, a to je da što pre završimo fakultet i postanemo profesori. Sve što se završavalo za godinu dana mi smo završavali za pola godine.

- I tada, i kasnije u životu nikome nisam zavideo, niti sam bilo koga ponižavao. Uvek mi je bilo drago da vidim da je neko postigao uspeh u nečemu. Išao sam logikom - ako imam ja, imaće i oni, ako imaju oni, imaću i ja. Toga sam se uvek pridržavao. Diplomski rad se inače, kod fizičara u to vreme radio dve godine i mogao je da se priprema u Vinči. Posebno je bio važan za one koji su hteli da rade u Vinči, jer tada nije bilo mnogo prostora da se na nekom drugom mestu obavljaju naučna istraživanja. Pošto sam bio stipendista fakulteta, moja želja je bila da stipendija bude dodeljena i kolegama Životi Vraniću i Roksandi Dangubić. Komisija za dodele stipendija se složila sa tim, pa smo ubrzo bili angažovani kao profesori teorijske fizike gde smo obavljali eksperimente, pišući diplomski rad sa željom da ga završimo u što kraćem roku.

Drugi rođendan

- Mada smo radili u Vinči, želeli smo da budemo profesori, jer tako je najlakše bilo doći do neke samostalnosti u radu. Ali, kada se jednom uđe u Vinču, već se stvori neko drugačije opredeljenje, a pre svega želja da pomognemo ljudima svojim radom. Proveli smo tri meseca u Vinči i kad smo bili na sredini eksperimenta, dogodio se taj akcident. Taj 15. oktobar 1958. nikad neću moći da zaboravim. Kada smo shvatili da je nas šestoro ozračeno, doživeli smo ogroman strah, jer nismo znali koliko je jaka radijacija u pitanju. Na reaktoru RB nulte snage, koji je uglavnom služio za obuku, ozračeni smo Roksanda Dangubić, Draško Grujić, Živorad Bogojević, Stjepan Hajduković, Života Vranić i ja. Prebačeni smo u bolnice, ali naši lekari se pre toga nisu susreli sa nečim takvim. Savezna komisija za nuklearnu energiju pri Saveznom izvršnom veću, koju je predvodio osnivač i prvi direktor Vinče profesor Pavle Savić, objavila je tu vest koja je obišla vest. Istog dana iz Pariza je stigla ohrabrujuća vest da će nas primiti na lečenje. Jedini spas za nas bilo je presađivanje kostne srži. Do tada je to presađivanje rađeno eksperimentalno na životinjama.

- Uprkos brojnim izazovima, vodeći lekari u bolnici "Kiri" na čelu sa prof. dr Žoržom Mateom, kao i u drugim pariskim medicinskim ustanovama, konačno su odlučili da nam se presadi kostna srž, na osnovu krvne grupe. Dobrovoljni davaoci prethodno su upozoreni da možda neće preživeti vađenje jer se tada o posledicama transplantacije kostne srži, kako po primaoca, tako i po davaoca, nije znalo ništa. I tako je 11. novembra 1958. petoro Francuza, bez ikakvog drugog motiva, osim iskonske humanosti, položilo svoje živote na operacioni sto, znajući da se možda neće probuditi iz opšte anestezije. Kakva je to hrabrost! Pravi podvig! To je datum koji od tada slavim kao drugi rođendan.

- Odit Dragi, majka četvoro mališana, dala je kostnu srž Roksandi Dangubić, Rejmon Kastanije Životi Vraniću, Alber Biron Drašku Grujiću, lekar bolnice "Kiri" dr Leon Švarcenberg Stjepanu Hajdukoviću a Marsel Pabion je bio moj darodavac srži. Živorad nije morao da prima srž, jer je bio najmanje ozračen.

Svedok i Černobilja

- Nažalost, i sad mi je teško da to i izgovorim, ali lečenje smo svi dobro podneli osim Živote koji je bio najviše ozračen. On je ugasio reaktor, kako ne bi došlo do veće katastrofe. Nerado se sećam tih meseci u bolnici. Jedino pozitivno je bilo to što sam u bolnici naučio i usavršio francuski jezik. Porodica, prijatelji i poznanici su mi bili i ostali velika podrška. Većina njih, nažalost, nije dočekala moje godine. Životin i moj rad je priznat kao diplomski još dok sam boravio u Parizu, dakle pre roka, a Stjepo, Draško i Rosa su morali da nastave studije i za to su dobili odgovarajuće stipendije.

- Iz zdravstvenih razloga nije nam bilo dozvoljeno da se vratimo u Vinču. O akcidentu više nismo ni smeli da govorimo, takvo je bilo vreme. Pošto je moj izbor bio atomska fizika, prešao sam u državnu administraciju, čuvenu Saveznu komisiju za nuklearnu energiju, kojom je rukovodio šef Titove tajne službe Aleksandar Ranković. Radio sam naučna istraživanja i u Francuskoj, gde sam proveo dve godine u prostorijama Marije Kiri gde je ostvarila velike uspehe. Sve to igrom slučaja. Svedok sam i, kako fizičari kažu, akcidenta u Černobilju, zbog čega sam morao takođe da radim razna ispitivanja. Kada se gradila nuklearna elektrana u Sloveniji, i tad sam bio u službi. Bio sam sekretar stručnog saveta te Savezne komisije za nuklearnu energiju koja je davala saglasnost za izbor lokacije elektrane Krško. Tokom svog rada susretao sam se i sa dr Savićem i sa Rankovićem. U penziju sam otišao pre raspada Jugoslavije. Sve to je, ipak, ništa naspram onoga što su za nas učinili doktor Mate i divni Parižani.

Uspomena na humanistu

- Koliko sam Srbin, toliko sam i Francuz, jer u mom telu kola srž plemenitog Parižanina Marsela Pabiona. On, nažalost, nije više među nama, ali njegova supruga, deca, unuci su već godinama moja proširena porodica. I ove godine, kao i svake prethodne, 11. novembar sam proslavio tako što sam poslao čestitku porodici mog dobrovoljnog davaoca. Dok je dr Žorž Mate bio živ javljao sam mu se telefonom ili slao telegram. Koristio sam svaku mogućnost da odem u Pariz da bih što više vremena proveo sa porodicom Pabion. Uskoro ćemo imati malu proslavu i obavestili su me da sam počasni gost, koji mora da dođe, što će mi biti izuzetno zadovoljstvo i čast.

- Iskreno govoreći, nikoga nisam podsećao na godišnjicu tog velikog događaja, prve transplantacije i uspeha profesora Matea, koji je bio veliki prijatelj Srba i koji je mnogo toga učinio i za Srbiju u teškim vremenima, ali osetio sam posebnu potrebu da to upravo sada učinim i ukažem. Bol Francuza i mene boli. Jedini način da se trajno sačuva uspomena na prof. dr Žorža Matea, a ujedno i oda pošta slavnom lekaru i humanisti, jeste da neka od beogradskih ulica ponese njegovo ime. Taj predlog sam već prosledio gradskim vlastima i iskreno se nadam da će mi se ta želja ispuniti dok sam živ. Isto tako moram da naglasim, da sam duboko pogođen događajima u Parizu. Nadam se da se ova tragedija više nikad neće ponoviti. Otuda i sva ova pomešana sećanja i želja da se podsetim svega što sam doživeo. Srećan sam što sam imao prilike da upoznam Francusku i njen narod. Toliko ljubavi sam dobio od njih i zato želim da poručim - Francuska je svet, a svet je neuništiv!