Ko je i kakav bio general Mile Novaković
Da mu srce iznenada nije otkazalo poslušnost, general potpukovnik Mile Novaković (1950-2015) i dalje bi u svojoj kući pored Dunava dočekivao razni svet - od vojnika, diplomata, političara i novinara do istražitelja ratnih zločina, advokata, bezbednjaka i drugih znatiželjnika koji su ga pohodili u potrazi za objašnjenjem ili ohrabrenjem.
Sa kakvom namerom ga je posetio Jirgen Kold, akter nedavno prikazanog danskog dokumentarca "Masakr u Dvoru", filma o brutalnom ubistvu devetoro mentalnih bolesnika i invalida 8. avgusta 1995. godine? Zločin je izvršen za vreme "Oluje" pred očima mirovnjaka iz Danske koji ga nisu sprečili jer za to - nisu imali mandat UN! Kolda, komandanta bataljona zbog toga dve decenije progoni savest.
I dilema da li je trebalo da prekrši mandat i spase živote nesrećnicima. Novaković nije imao dilemu. Pred kameru i gosta izveo je svoju desetogodišnju ćerku Jovanu i pitao kakav to mandat UN može da zabrani vojniku da bilo gde u svetu zaštiti sličnu devojčicu ako bi njen život bio ugrožen?! Danski oficir nije mogao da se uzdrži od suza, a srpski od citiranja Hemingveja: "Nikad ne pitaj za kim zvona zvone - ona zvone za tobom!"
Brzo, britko, jasno i slikovito. Takav je bio Mile Novaković, čovek i oficir koji nas je napustio 14. septembra ove godine.
Rođen 1950. u Kirinu, u opštini Vrginmost. Odličan osnovac i gimnazijalac u Karlovcu, najbolji među 387 pitomaca 25. klase Vojne akademije u Sarajevu. Visoku ratnu školu i magistarske studije prekinuo je 1991, izmestio porodicu iz Zagreba i otišao na Kordun. Četiri puta je vanredno unapređivan, četiri puta odlikovan. U ratu je prvo preuzeo jednu brigadu na Kordunu. Potom je predvodio Krajišnike u probijanju koridora kroz Posavinu, operaciji koju su zajedno izveli borci RS i RSK u junu 1992., ponovo uspostavljajući kopneno-vazdušnu vezu sa Srbijom. Njegov lični i doprinos Srba iz Krajine tom vojničkom uspehu brzo je zaboravljen. Samo je jednom prisustvovao obeležavanju godišnjice proboja u Dugoj Njivi u Modriči.
- Mi Krajišnici nismo pobednička strana, pa nas valjda ne žele u takvim proslavama, komentarisao je kasnije.
Komandovao je krajiškom vojskom od 1992. do 1994, bio je savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika RSK, pregovarač sa Unproforom i Zagrebom, vođa operacije "Pauk" u zapadnoj Bosni. Preuzimao je dužnosti na koje su ga postavljali i sa kojih su ga smenjivali, svestan rizika od manipulacije kojima su bili izloženi Srbi iz Krajine i njihove vođe. Bio je ogorčeni protivnik raznih paravojskih i njihovih samozvanih predvodnika koji su "ratovali" od Dalmacije do Istočne Slavonije na sramotu Srba i na njihovu veliku štetu.
To se najbolje videlo u jesen 1995. godine u Arkanovom kampu u Erdutu gde su, nakon što ih je diljem Srbije hapsila policija, isporučivani izbegli Krajišnici, njih oko 20.000 i gde su prošli neviđenu torturu "kažnjavanja izdajnika".
General Novaković je delio sudbinu svojih zemljaka i u "Oluji". Probijao se kroz kolonu, u kojoj je bila i njegova porodica, od Petrove gore (gde je stigao sa pregovora u Ženevi), prema Dvoru i Novom gradu da bi pomogao Kordunašima i Banijcima da potisnu snage Hrvatske vojske i Armije BiH kako bi civili bezbedno prešli reku Unu i stigli u Republiku Srpsku. Izdavao je naredbe zajedno sa generalom Miletom Mrkšićem, poslednjim komandantom SVK koji je prošlog meseca, kao haški osuđenik umro u zatvoru u Portugalu.
Tih "olujnih" dana Novaković se prisetio govoreći na njegovoj komemoraciji, kada je prvi puta javno rekao i da je Mrkšić krajem leta 1991. pokušao da izvrši vojni udar i smeni Blagoja Adžića i Veljka Kadijevića, kao i da su zbog toga, za kaznu, on i njegova brigada sutradan upućeni u Vukovar.
On se osvrnuo i na Mrkšićevu presudu.
- Osuđen je, iako u presudi nema da je on učinio ili naredio bilo kakav ratni zločin, niti da su ga izvršili pripadnici njegove jedinice. Učitano mu je kao krivica nečije naknadno razumevanje šta je trebalo da uradi. U suštini, osuđen je zbog toga što je kasnije postao poznat po dužnosti poslednjeg komandanta Srpske vojske Krajine da bi tobožnja srpska krivica bila potvrđena - ocenio je Novaković.
Angažovao se i za generala Borislava Đukića nakon što je letos uhapšen u Crnoj Gori po poternici iz Hrvatske, tvrdeći da u slučaju brane Peruća, za šta ga terete, nema ni zrnca njegove krivice.
Živeo je skromno, uvek sa mislima na Krajišnike izginule kod Maslenice, Medačkog džepa, u "Bljesku" i "Oluji", sa mislima na optužene u Hagu od kojih je neke, više zarad istine nego zbog njih samih, branio dobrovoljno svedočeći u Tribunalu.
Bio je svestrano obrazovan, odlično je poznavao filozofiju i psihologiju, obožavao logiku i matematiku i pasionirano čitao istorijska štiva. Bio je rezervisan prema ukoričenim svedočenjima onih koji su stizali samo do predsoblja gospodara rata i mira. I pisali memoare. On je ulazio u kabinete. I ćutao.
Prikupljao je dokumente, sređivao dnevnike i svedočenja sa raznih vojnih, političkih i diplomatskih sastanaka kojima je prisustvovao sa namerom da sve to jednom obelodani. Nije stigao!
Mile Novaković je često bio više dostupan drugima nego svojoj porodici, jednako prvoj, u kojoj je sa Katarinom izrodio dva sina, i drugoj u kome mu je Jasminka podarila kćerku. Vojska Srbije ispratila ga je počasnim plotunima, poštovaoci i zemljaci poslednjim pozdravom a porodica oprostom.
Oni koji vole uvek opraštaju!
