Nevolje Srba povratnika u Prizren (3): Teško do lekara i lekova
Olga i Moma Pavićević u Prizren su se vratili pre tri godine. Život u rodnom gradu nastavili su onako kako je stao. Svakodnevno šeću, posećuju prijatelje, čekaju penziju. Većih problema nemaju, osim nabavke lekova.
- Kako živimo? Eto, pokušavamo, za sada ide dobro. Malo godine, malo muke i bolest, učinili su svoje. Trebaju nam lekovi, moramo da ih kupujemo. Nekada poručimo u Nišu, pa nam kupe deca i pošalju - priča Moma.
Njegova supruga Olga operisala je kancer i za nju je odlazak kod lekara prilično komplikovan.
Nevolje Srba povratnika u Prizren:
- Imam 66 godina, to je naporno za mene. Moram da odem u Niš da zakažem, a onda čekam slobodan termin. I to dugo traje, a i košta. Još nisam otišla na kontrolu - dodaje Olga.
Pavićevići svakog gosta nude "domaćom prizrenskom" kafom u svom domu opremljenom najosnovnijim stvarima. Tu je i stari kasetofon sa kojeg se čuje srpska domaća muzika.
Kao gotovo i svi Srbi, i Pavićevići su Prizren napustili nakon martovskog pogroma 2004. Do izgradnje novog doma povremeno su rodni grad posećivali i koristili priliku da se vide sa prijateljima.
- Prizren je Prizren. On je nepromenjiv. To što se izgradilo, urbanizovalo, to je drugo. Ranije sam radio kao vozač autobusa ovde u gradu i svi me znaju. Govorim i albanski i turski i nemam nikakvih problema - dodaje naš domaćin.
Pavićevići imaju dve ćerke i petoro unučadi. Ćerke ne žele da dođu u Prizren.
- One su ovde završile gimnaziju. Ne verujem da će doći. One žele da im grad ostane u sećanju onakav kakav je bio - objašnjava Moma.
Kad bi imali sijalicu
Kuća Pavićevića nalazi se na kraju strme uzbrdice u ulici u kojoj nema osvetljenja.
- Uveče je mrkli mrak i ne možeš nikuda iz dvorišta da kreneš jer je strmo. Opštini Prizren podnosili smo i pisani zahtev za sijalicu, ali ništa, i dalje je mrak - kažu Olga i Moma.
