Pobedio sam tuberkulozu u Jugoslaviji

Zahvaljujući njemu tuberkuloza u Srbiji odavno nije bolest od koje se umire. Lekar, istraživač, profesor kojeg su studenti uvek voleli, autor udžbenika bez kojih su studije medicine nezamislive, književnik, Dušan Popovac nedavno je izdao autobiografski roman "Snovi i traganja". Nakon bogate medicinske karijere, u penziji je pronašao malo vremena da se posveti svojoj večnoj ljubavi, književnosti. Poeziju je, kako kaže, pisao čitavog života, kada god bi našao malo vremena i inspiracije, a proza je došla kasnije.

V. Sekulić

Druženje s knjigama: Dušan Popovac

Rodio se u zimu 1938. godine u Srbici na Kosovu, kao srednje dete u porodici Popovac. Tih godina su na Kosovo stizale porodice iz svih delova bivše Jugoslavije. Odrastao je tokom Drugog svetskog rata, dane mira u svom detinjstvu gotovo da ne pamti, a ostao je bez oca kao petogodišnji dečak. Osnovnu školu je završio u Srbici, a gimnaziju u Kosovskoj Mitrovici. Dvoumio se između studija književnosti i medicine, ali želja da leči ljude je prevagnula. Usavršavao se u Londonu, odakle je doneo mnoge novine srpskoj medicini. Ponosni je otac dve ćerke i deda četvoro unučadi.

Ubistvo oca

- Rođen sam u hercegovačkoj porodici koja se doselila na Kosovo u prvoj četvrtini 20. veka, kada je Kosovo naseljavano kolonistima. Ja sam odrastao u ratu, period mira gotovo i ne pamtim. Sećam se aviona koji nadleću, straha i ubistava od 1941. godine. Većina Srba je tada morala da napusti Kosovo. Sećam se kolone ljudi, ratnih kola i tenkova koji idu prema Peći. Nemci i Italijani su nama doseljenicima bili na neki način oslobodioci, spasli su nas zločina koje su Arnauti (danas ih zovu Albanci) bili spremni da urade. Kada je počeo rat, strah je bio jedina atmosfera, a bežanje jedini plan...

- Oca su mi ubili kada sam imao pet godina. Sećam se da sam se igrao na ulici i čuo se pucanj. Zastao sam u igri i rekao: "Ovo verovatno ubiše mog oca." Neka neverovatna intuicija. Ali sam nastavio da se igram do uveče. Kada sam se vratio, video sam da se ljudi sakupljaju ispred naše kuće. Ja sam samo pogledom tražio majku da je uhvatim za ruku. Sećam se i sahrane. Ubio ga je jedan Albanac. Moj otac je otišao sa još jednim čovekom da kosi za nadnicu. Kada je domaćin uveče otišao da im donese vode, naišao je jedan Albanac i ubio ih zato što su Srbi. Tako su radili. Ubiju jednog, dvojicu, trojicu, i stotinu njih onda ode. Ubiju još dvoje, troje, još stotinu se iseli. Tako se cela Drenica iselila. Ubijali su da bi stvorili svoju državu.

- Nakon očeve smrti majka je bila u strahu jer su Albanci redovno pretili da će je oteti. Napustili smo Drenicu i vozom otišli u Prištinu gde su već izbegli moja baba i dva ujaka. Sećam se kako smo kolima išli od Drenice do Glogovca odakle je kretao voz. Tada sam prvi put u svom životu video železničku prugu. Kasnije smo iz Prištine, zajedno sa ostalim izbeglicama, poslati u Kragujevac, gde smo u nekoj vrsti karantina proveli mesec dana. U sabirnom centru su nas šišali i dezinfikovali. Kasnije smo odatle otišli u Baljevac, a 1945. godine smo se vratili u Srbicu, u našu kuću.

Slova u pesku

- Prvi razred sam završio u Srbici. Učiteljica Jelena je sakupila decu u školu tokom jula i avgusta. Škola su demoliraliŠiptari za vreme rata, pa smo koristili samo lepe dane. Išli smo pored reke, i onda bismo na pesku drvcetom pisali slova i brojeve. Tamo smo držali časove tokom leta i tako sam završio prvi razred. Drugi razred je već bio drugačiji jer je škola bila popravljena. Uvek smo imali molitvu pre početka časa.

- Gimnaziju sam upisao u Kosovskoj Mitrovici. Taj period mi je sav upečatljiv u sećanjima. Bili smo u internatu s duplim krevetima. A zimi, kada je bilo hladno, mi bismo se udružili po dvojica da spavamo, pa jedan dušek dole, jedan preko nas, da nam ne bi bilo hladno. Nedavno smo proslavili 60 godina mature. Gimnazijske godine su duboko utisnute u moje sećanje. Prva zaljubljivanja događala su se u trpezariji gde smo učili. Svoju ljubav iz tih dana pamtim, čak sam se sa njom i čuo pre nekoliko dana. Posvetio sam joj i jednu pesmu. Ja sam bio zaljubljen u nju, a ona je volela mog druga.

- Studije medicine su mi ostale u lepom sećanju. Imao sam divne profesore koji su hrabrili studente na ispitima, pa sam se kasnije i ja trudio da tako postupam sa svojim studentima. Ne treba ih obarati, treba im pomagati da polože ispit. Treba ih učiti kako da uče.

- Te godine sam proveo u studentskom domu "Ivo Lola Ribar". Vikendom su bile igranke, a leta su bila rezervisana za letovanja i radne akcije, na kojima je bilo divnih druženja, rada, i discipline. Nije se moglo desiti da mladi par zaluta noću u šumu, znao se ipak neki red.

Studije iz Afrike

- Još kao student sam maštao da se bavim istraživačkim radom. Nakon studija sam došao u Kosovsku Mitrovicu gde je harala tuberkuloza. Postojalo je odeljenje za umiranje, gde su umirala deca. Sa samo 33 godine držao sam predavanja o suzbijanju tuberkuloze. Kada sam napustio Mitrovicu, posle 15-ak godina, deca više nisu umirala od tuberkuloze.

- Moja supruga pedijatar i ja smo mnogo istraživali. Testirali smo oko 3.000 dece i ispitivali koliko dugo traje imunitet čuvene BSŽ vakcinacije. Zaključili smo da je bitna samo prva vakcina koja se dobija u porodilištu, a da druge nisu potrebne. Taj zaključak smo izneli na jugoslovenskom savetu, gde su se sastajali stručnjaci za tuberkulozu iz cele Jugoslavije. Svi su shvatili da smo u pravu, ali niko nije imao hrabrosti da ukine ostale vakcine. Tako da su do 2002. godine trošene ogromne količine novca na nepotrebne vakcine.

- U Londonu sam 1973. godine došao u kontakt sa čovekom koji je vodio studije u Aziji i Africi o skraćenom lečenju tuberkuloze, koje traje šest meseci. Uvideo efekat tog režima, i primenio to u Srbiji. Rezultat je bio fanastičan. Ranije se ta bolest lečila dve do tri godine, a nakon mog povratka iz Londona ljudi su mogli već nakon nekoliko meseci da se vrate normalnom životu. Tuberkuloza je danas potpuno pod kontrolom. Najbolja stvar koja nam se desila jeste da više nema tuberkuloze kod dece. Takođe, u Londonu sam se šest meseci usavršavao kod čoveka koji je uveo lečenje alergija imunoterapijom. Doneo sam taj metod u Srbiju, i on se i danas uspešno primenjuje. Time smo uspeli da velikom broju ljudi saniramo alergijsku astmu. U Gradskom zavodu za bolesti pluća osnovao sam odeljenje za alergološko testiranje i ispitivanje. Patent sprejeva za lečenje sam doneo iz Engleske i prodao ga Plivi iz Zagreba. Mnogi će reći da je bila greška što nisam prodao nekoj srpskoj firmi, ali u to vreme mi smo bili jedna zemlja.

Profesor i poeta

- Dok sam radio, stvarao sam literaturu za studente medicine. Knjiga "Bolesti pluća" je jedina knjiga kod nas izašla u poslednjih 10 godina iz te oblasti i nezaobilazna je svim studentima. Uvek sam se trudio da u svako izdanje ubacim nešto novo, pa sam redovno pratio naučne časopise i pratio naučna otkrića.

- Potajna želja za pisanjem je postojala još za vreme studentskih dana. Poslednjih 20 godina pišem. Najstarija unuka Nina rodila se samo četiri meseca i deset dana nakon smrti moje supruge. Ona je bila podsticaj za pisanje romana "Snovi i traganja". Ona danas živi u Njujorku gde studira arhitekturu. Imam još dva unuka i jednu unuku, i svi oni idu u školu i odlični su đaci. Preokupiralo me je ceo život pisanje poezije, a sada i pisanje proze. Nisam baš sasvim zadovoljan kako je roman ispao jer nisam postigao sve što sam želeo. Vremena nemam mnogo, ali ću sigurno nastaviti da stvaram. Taj roman sam pisao malo duže, dve-tri godine. Neka poglavlja su napisana i pre desetak godina. Pisao sam u Torontu, u Njujorku, Beogradu, gde god sam nalazio vremena.

- Bio sam direktor Gradskog zavoda za bolesti pluća. Vodio sam ga sa velikim entuzijazmom. Bilo je tamo mnogo vrednih specijalista koji su učili, slušali, sarađivali. Bili su izuzetni odnosi. U toj ustanovi sam ostao skoro do penzije, kada sam smenjen. Svi zaposleni su bili šokirani, i imao sam podršku svih. Ipak, došao je jedan mangup od ministra, verovatno korumpiran. Te godine su smenjeni brojni vrhunski stručnjaci u zdravstvu, a na njihova mesta postavljani partijski kompanjoni. Smenjivanje direktora koji su pošteno obavljali posao bila je prljava rabota. Zloupotrebljavali su sistem za svoje lično bogaćenje, za svoje neke bolesne ambicije.

Žal za Kosovom

- Svoju suprugu sam upoznao još tokom studentskih dana. Bila je to lepa veza, zasnovana na ljubavi, ali i radu i naučnoj saradnji. Nažalost, moja supruga je umrla vrlo mlada, u 53. godini. Teško sam podneo njenu smrt i tada sam doživeo duboka razmišljanja o čovekovoj podsvesti, o predosećanjima, o predskazivanjima u snovima. Kod svih nas se nalazi Bog, u nekoj dubokoj podsvesti. Verovanje u Boga je verovanje u ljubav, u ono što čoveka čini čovekom i vodi ga napred.

- Situacija sa Kosovom je tragedija za Srbiju. Ja sam dosta napisao o Kosovu i u svom romanu. To je zločin prema srpskom narodu, koji pre svega činila Amerika, Bil Klinton, njegova žena, Bler, britanski premijer. Porodica Klinton je najviše odgovorna za bombardovanje Kosova. Oni su podržali one koji su činili progon Srba sa Kosova, 250.000 Srba je proterano za Kosova još pre bombardovanja. Amerikanci vode politiku na Kosovu, a ne Albanci.