Moj otac je izlečio Bekima Fehmijua
Lekarka Milica Pantelić je na dobrom putu da nasledi svog oca, primarijusa dr Mladomira Pantelića, čiji se lik našao na ovogodišnjoj aprilskoj poštanskoj markici. Onkolog Mladomir Pantelić već pet godina nije među živima, ali njegova požrtvovanost u lečenju najtežih slučajeva karcinoma ostala je zapamćena.
Početkom prošle godine Društvo Srbije za borbu protiv raka predložilo je da se na aprilskoj poštanskoj markici 2014. godine nađe i lik čuvenog onkologa Mladomira Pantelića.
U vašem slučaju narodna izreka "Ispod kruške ne niče jabuka" je očita...
- Istina je da su geni veoma važni u formiranju ličnosti, pa automatski i u određivanju budućeg poziva. Majka Marica je viša medicinska sestra i takođe je radila na Radiološko-onkološkom institutu u Beogradu, otac je bio onkolog.
Pokosio ga rak- Otac se posle 10 godina života i rada u Prizrenu vratio u Beograd i počeo da radio kao internista na Onkološkom institutu 1960. godine. Dakle, u početku je radio kao lekar, a 1973. godine je postao primarijus. Prvo je bio šef, pa načelnik, pa direktor Onkološkog instituta, pa predsednik upravnog odbora, pa savetnik, i kao savetnik je i penzionisan. Iako je čitav svoj život posvetio borbi sa karcinomom, paradoks je da je i sam umro od karcinoma i to za samo tri nedelje. |
Kako je izgledalo vaše odrastanje?
- Moj otac je godinu dana pre mog rođenja otišao u penziju i imao je dovoljno vremena da mi se posveti bez ikakvih opterećenja. Sa njim sam učila pesmice i recitacije, radila domaće zadatke, ali sam zahvaljujući njemu, takođe, bila u prilici da o zdravlju saznam mnogo više od ostale dece. Mama je bila zadužena za strogoću.
Koliko ste znali o očevom odrastanju i izboru profesije?
- Rođen je u Baroševcu kod Lazarevca 1921. godine. Bio je drugo dete i najstariji sin u porodici poljoprivrednika, pa je valjda mnogim Baroševcima bilo neobično što je želeo da završava visoke škole. Ipak, tata je bio željan znanja i kao 15-godišnjak je otišao u Beograd i krenuo u Treću mušku beogradsku gimnaziju, a zatim i na studije medicine. Tako je moj otac postao prvi meštanin Baroševca koji je završio medicinu, prvi lekar onkolog na koga su Baroševci i danas mnogo ponosni.
Šta je vas opredelilo da izaberete medicinu?
- Koincidencija ili tradicija, i ja sam u Beogradu bila đak Treće beogradske gimnazije, na šta sam takođe ponosna. Čini mi se da sam pored oca i zavolela medicinu i već kao 12-godišnjakinja sam znala da ću biti lekar. Naša kuća nije bila ordinacija, ali roditelji su uvek nešto pričali o medicini i onome što se dešavalo na poslu. Brojne priče o pacijentima bile su naša svakodnevica.
Vaš otac je lečio i neke poznate ljude?
- Tata je završio medicinu 1948. godine, a kako nije mogao u ono vreme da dobije specijalizaciju interniste u Beogradu, otišao je 1952. godine u Prizren, gde je proveo narednih deset godina. Iz njegovih priča, koje sam čula nekoliko decenija kasnije, saznala sam koliko je zavoleo Prizren, a Prizrenci su mu se i decenijama kasnije vrlo često javljali, samo da ga čuju i bez preke potrebe. U svojoj knjizi "Blistavo i strašno", spominje ga i Bekim Fehmiju, koji se nekako baš u to vreme dok je tata radio u Prizrenu razboleo od malarije. Izlečio ga je moj otac i čuveni jugoslovenski glumac Fehmiju to nikada nije zaboravio.
Put u Berlin* Milica Pantelić je rođena 20. avgusta 1987. godine u Beogradu. Ima prednost, ali, kako kaže, utoliko je ispred nje i veća odgovornost, jer je njen otac čuveni onkolog primarijus Mladimir Pantelić. |
Kada ste saznali da će se lik vašeg oca naći na poštanskoj markici Srbiji?
- Na sednici upravnog odbora Društva Srbije za borbu protiv raka, održanoj 31. januara 2013. godine, kao četvrta tačka dnevnog reda usvojen je predlog predsednika Društva, profesora dr Slobodana Čikarića, da se u narednim godinama na doplatnoj poštanskoj markici nađu likovi onkologa, koji su dali veliki doprinos u razvoju onkologije. Među njima se za 2014. godinu našao i moj tata. Mama i ja smo za to saznale skoro istog dana. Markica se ovog aprila našla u prodaji. Pušteno je u prodaju dva miliona markica, od čega je 1.800.000 prodato, a sav prihod od prodaje ide, koliko mi je poznato, Društvu Srbije za borbu protiv raka, što mislim da je velika stvar.
Kako ste reagovale kad ste prvi put ugledale markicu?
- Prvo smo se dobro isplakale, a onda smo shvatile da otac i posle smrti nastavlja svoju borbu i da i danas služi obolelima od najteže bolesti. Naravno da smo bile ponosne na sve ono što je činio u svom radnom veku.
Šta je bilo presudno da se vaš otac nađe na listi najboljih onkologa?
- Najbolji sud o mom ocu Mladomiru Panteliću dale su kolege. On je više godina bio u užem rukovodstvu Srpskog lekarskog društva, Kancerološke sekcije kao i Društva Srbije za borbu protiv raka, gde je četiri godine bio sekretar. Njegov sveukupni doprinos Onkološkom institutu, odnosno, Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije, baš kao i celukupnoj onkologiji je bio veoma veliki i značajan, na šta sam neizmerno ponosna.
Da li ste možda u kontaktu sa nekim njegovim pacijentima?
- Mnogi očevi pacijenti su zvali da nam čestitaju. On je bio klinički lekar, nije bio nastavno osoblje i zato je bio u konstantnom kontaktu sa obolelima. Sećam se da sam ga nekom prilikom pitala kako može nekome da kaže da boluje od bolesti koja ubija? Ostala sam zatečena odgovorom, a to je da nikada i nikome nije na direktan način odmah rekao od čega boluje, već postupno i sa mnogo takta. Umeo je da bodri pacijenta i probudi mu volju za životom. Pacijenti su mu verovali i nisu se predavali. Govorio je da je život dar i da svaki čovek mora sve da uradi u borbi sa bolešću kakav je karcinom.
Koje njegove reči nikada nećete zaboraviti?
- "Nikada ne zaboravi ko si i odakle potičeš. Poštuj svoje pretke, da bi poštovao sebe, jer samo tako ćeš moći da voliš i poštuješ i sve ostale ljude, koji ne moraju da misle i govore kao ti." On nikada nije zaboravio da potiče iz siromašne porodice iz naroda i baš zato je umeo da razgovara sa svima, običnim radnicima, seljacima, ali i intelektualcima, jer bolest ne bira po zanimanju i intelektualnoj obrazovanosti...
