Bečki dvorac u Žagubici

Jedan od najpoznatijih Srba u Beču je Živojin Trifunović, daleko poznatiji pod nadimkom Žika Bomba. Neformalni oficir za vezu Srbije i Beča, godinama organizuje sastanke i pomaže svim domaćim privrednicima, a i političarima da naprave kontakte, pa je vremenom postalo uobičajeno da se na zvaničnim fotografijama iz Beča premijera Srbije, političkih lidera i naših poznatih muzičara nalazi i Žika Bomba.

Živojin Trifunović zvani Žika Bomba

U elitno bečko društvo ušetao se uz pomoć svoje tri građevinske firme, koje godinama uspešno vodi. O novcu nerado priča, ali mu je izletelo da je sasvim uobičajeno i da van sezone ostvari 150.000 evra čistog profita mesečno. Nadimak Bomba mu je ostao od oca, koji ga je kao dečaka doveo u Beč, i otvorio mu vrata za jedan potpuno drugačiji život.

Domaći stranac

Sa voditeljom, Živoradom Nikolićem

- Nemački sam savladao u školi, a kasnije sam ga usavršio. Sada su mi 43 godine i pričam čisto bečki dijalekt. Kada pričam sa Austrijancima, pogotovo Bečlijama, nema šanse da otkriju da sam stranac. Još se ja maskiram, obučem njihovu narodnu nošnju i oni kada me vide, kažu: "Gde si, brate!" A onda mi pozvoni telefon ili se obratim majstorima na gradilištu, dobacim im na srpskom: "Ajde, požurite malo, nemojte da dremate", a Austrijanci ostanu u čudu. Onda se šalim da mi u Austrijanci u Austriji moramo da učimo strani jezik da bi nas razumeli. Jako je važno da se zna nemački jezik. S jedne strane zbog sporazumevanja, a s druge strane, Austrijanci su takav narod da vas odmah gledaju drugačije. To znanje mi je dosta pomoglo u poslu. Bilo je slučajeva da nisu želeli da angažuju strance, ali sam ja dobio posao. I kada bi otkrili da nisam Austrijanac, bili su šokirani, ali u pozitivnom smislu.

Plata na praksi

- U građevinarstvu sam završio slučajno. Prvo sam krenuo da se školujem za ugostitelja, ali mi se to nije svidelo, a i ispostavilo se da imam zdrastveni problem, alergičan sam na brašno. Zato sam morao da menjam smer. Uvek su me fascinirale velike dizalice ili kada betoniraju pumpe. Zato sam odlučio da postanem građevinski inženjer. Prvi put sam se susreo sa gradilištem dok sam bio kao učenik na praksi. Firma Štuag je radila tunele za metro po Beču i zgrade. Oduševila me je niskogradnja. Kroz školu sam razvio ljubav prema kreiranju, stvaranju. Stari ljudi kažu - ko jednom stavi ruku u beton ili malter, ceo život ostaje u tom poslu. Kao čovek sam kreativac, i non-stop moram nešto da radim. Volim da pravim, da vidim svoje delo. Dok smo bili na praksi, dobijali smo oko 2.000 šilinga mesečno za to što smo radili. Za nekoga ko nema ništa, to je ogroman novac. Moji roditelji su školovali i brata i sestru - Nikolu i Viktoriju, a plate nisu bile Bog zna šta. Otac se snalazio, ali je uvek falilo za nešto.

Sa Aleksandrom Vučićem i Sebastijanom Kurcom

- Dok sam radio na gradilištima, video sam da preduzimači imaju svoje firme, dobiju posao na tenderu, a onda dođu kod mene da im objasnim kako se to radi. Tako sam došao do zaključka da kada oni mogu da vode svoj posao, mogu i ja. Tri godine nakon što sam se venčao, 1996. godine, otvorio sam svoju prvu firmu. I malo, pomalo stekao ime. Danas upravljam sa tri firme - jedna se bavi niskogradnjom, druga visokogradnjom, a treća adaptacijom. Gradio sam bolnice, rušio i renovirao zgrade, učestvovao sam u renoviranju hotela Saher, što je stvar prestiža, kao i u renoviranju hotela Amabasdor u pešačkoj zoni u Beču.

Život sa 158 nacija

- Venčao sam se 1993. godine. Moja supruga Hatka je rodom iz Bosne, i imamo troje dece, 21-godišnju Martinu, 16-godišnju Saru i 14-godišnjeg Adama. Upoznali smo se 1992. kada je u Bosni tinjao rat. Bio sam poslednja generacija koja je služila vojsku u onoj Jugoslaviji i tada nisam znao za podele među nacijama. Za mene su svi ljudi bili ljudi. Živim ovde u Beču 40 godina sa još 158 nacija, i ne mogu da delim narod na naciju, boju kože ili očiju.

- Kandidovao sam se za gradonačelnika Žagubice i kandidovaću se opet. Kada smo dobili Martinu, poveo sam suprugu da vidi moj rodni kraj. Kada je videla tu prirodu Homolja, Žagubicu, tu lepotu na planeti, lep kraj koji na žalost nismo iskoristili, ova ga je zavolela više nego ja.

Tamo smo kupovali njive, napravili kuću od 1.200 kvadrata i gledamo da svaki minut slobodan provedemo dole. A iz godine u godinu gledamo i kako taj naš kraj propada, i kako da promenimo da bude bolje. Na kraju smo došli do zaključka da mi, gastabajteri, ne možemo ništa da učinimo, jer lokalne vlasti uništavaju taj kraj.

- Na poslednjim izborima u Srbiji došao sam na ideju da učestvujem, pričao sam sa Draganom Markovićem - Palmom i osnovao opštinski odbor Jedinstvene Srbije u Žagubici. Ostvario sam veliki uspeh. Iako sam toliko godina u inostranstvu, narod me zna kroz neke humanitarne akcije i sponzorstva. I oni koji me nisu znali i shvatali ozbiljno moje namere, sada su promenili mišljenje. Nije više novac u pitanju. Reč je o tome da kada nešto u životu steknete, želite da napravite neko delo, da vas ljudi pamte.

Kombi hrane

- Za jednog dobrog diplomatu je dobro da što obeća da to i ispuni. To je inače i u životu najvažnije. Znam da za mene kažu da sam ključan čovek srpske diplomatije u Beču, jer spajam srpske i austrijske političare i privrednike. Jedan od tih prvih skupova je dolazak privrednika iz Jagodine u Beč, što se pretvorilo u sjajnu saradnju. Srbi mi se javljaju uvek kada dolaze, znaju me jer sam dugo sam po tim našim udruženjima, gde se naš narod sakuplja. Poznaju me po humanosti i da se uvek odazivam na pozive. Sa našom ambasadom smo organizovali pomoć za Obrenovčane, i poslali sve što je potrebno. Sećam se, taman smo poslali pomoć, i uveče gledam TV i kažu da je dom za životinje u Beogradu pokupio životinje iz Obrenovca, ali da nemaju hranu. Odmah sutradan sam poslao pun kombi hrane. Ovde važim za čoveka kome se svi naši obraćaju za pomoć, ako im treba stan, plac ili nešto slično, mene zovu.

Strah od novca

- Godinama unazad se družim sa Ivicom Tončevim, savetnikom Ivice Dačića, i sa Draganom Markovićem - Palmom, sa kojim slavim svaku novu godinu. Kako sam upoznao austrijske političare? Idem na elitna mesta u centru, ručam u restoranima gde sede delegacije iz celog sveta, i tako sam upoznao političare. Uz njih sam shvatio da nije problem da se vodi politika, već je problem kako prave odluke donositi. Najčešće popijem kafu sa Hajncom Kristijanom Štraheom, liderom plavih, i smatram da je on budući premijer Austrije. - Ne mogu da kažem, socijalisti su nam otvorili vrata ovde, da njih nije bilo, nas ne bi bilo ovoliko u Austriji, ali vidim da su narodu dosadili. Austrijski političari obilaze srpsku zajednicu, jer sve se vrti oko glasova. Nas Srba u Beču ima oko 300.000, a u Austriji oko pola miliona, a možda i više kada se uzmu u obzir porodice sa decom. Ti su uzeli austrijske pasoše radi lakšeg života, ali su u srcu i duši Srbi. Naši Srbi su vredan, radan, pedantan i čist narod, ali smo toliko neorganizovani, da sam šokiran. Kada treba da se nešto organizuje, ili kada dođe folklor ili neki orkestar, to jedva pola sale bude.

- Omiljena knjiga mi je "Tamo daleko" Vuka Draškovića jer me podseća na rodni kraj. Spreman sam da se vratim u Srbiju. Školovao sam se u Beču, stekao iskustvo, putovao širom Evrope, nedavno sam bio u Kataru. Bečki san sam ostvario. A ljudi u mom zavičaju malo teže razumeju te stvari. Kada sam napravio dvorac u Žagubici, kažu, evo ga krade po Beču, pa gradi. To misli Srbin koji živi sa 250 evra mesečno i nema novca da okreči stan. Oni se boje ljudi koji imaju novac, jer u Srbiji toliko para imaju uglavnom mafijaši, kriminalci i ljudi koji rade stvari koje su protivzakonite. Oni ne znaju kako izgleda raditi od sedam do pet po podne, i naravno kada se to tvoje što radiš poštuje.