Balkan nema budućnost
Dejan i Dragana Savić rešili su da privremeno žive u Republici Srpskoj dok njihove ćerke ne pođu u školu, a onda se vrate u Geteborg i obezbede im miran život
Rođeni Beograđanin 48-godišnji Dejan Savić je bio uspešan privrednik i u Srbiji, ali avanturistički duh i poslovne ideje, a ponajviše ljubav, odvele su ga do Švedske, a onda privremeno vratile na Balkan, u Banjaluku. Ekipa "Vesti" ga je srela u najužem centru Banjaluke. Farbao je žardinjere oko svog restorana, koji radi u sklopu hotela Palas.
- Do 2007. godine sam živeo u Beogradu, bavio sam se marketingom i za svoju dušu ugostiteljstvom. Neko vreme sam radio i za Svislajon Takovo, ali to je bilo spontano i vezano za prijateljstvo s vlasnikom kompanije Rodoljubom Draškovićem - priča Dejan kuda ga je sve vodio posao.
Evropska lutalica
"Silom prilika sam postala lutalica. U Švedskoj živim od 2004. godine, 2005. godine sam se preselila u Španiju, gde sam provela godinu dana, a onda sam provela dve i po godine u Frankfurtu i opet se vratila u Stokholm. Sada sam u rodnom gradu, a sutra ko zna gde ćemo otići, jer i moj suprug Dejan ima avanturistički duh, ali se rukovodi i poslovnim angažmanima", kaže Dragana.
- Prvo sam otvorio kafić Princ kod hrama Svetog Save, drugi je bio u Zemunu, gde sam osmislio i sam odradio kompletan enterijer, a onda mi se, opet, slučajno desila Švedska. Tačnije suprugu Draganu, rođenu Banjalučanku, upoznao sam u Beogradu i desila nam se ljubav zbog koje sam završio u Stokholmu i Geteborgu - kaže sa osmehom Dejan.
Odlazak u nepoznato ga nije plašio.
- Krenuo sam na krilima ljubavi, a tada je sve lakše i jednostavnije. U Švedskoj se svi služe engleskim, tako da mi neznanje švedskog jezika, koji ni danas nisam naučio, nije bila prepreka na putu uspeha, jer engleski govorim kao maternji - priča Dejan kako se snašao u Švedskoj, za koju kaže da je prava kopija Amerike.
- Dragana i ja smo otvorili firmu u Geteborgu, a posle nekog vremena i predstavništvo Takova. Za tri godine prodali smo oko 40 šlepera hrane. Nije bilo lako, ali ni teško, jer kad stigne 22 tone robe po šleperu, a sa šezdesetak paleta, onda to treba i istovariti, pa složiti, izložiti i prodati... Kupci nisu bili samo ljudi s Balkana, već i Šveđani, jer obožavaju proizvode Svislajona - kaže Dejan.
Ipak, bračni par Savić je u Geteborgu ostao samo privremeno.
- U Banjaluci sam prvi put bio 2013. godine, u poseti Draganinoj majci i sestri i mnogobrojnoj rodbini. Dopao mi se narod i grad, a kada smo se vratili u Stokholm, odlučili smo da otvorimo neki kafić u Banjaluci, da kada sledeći put dođemo, imamo gde da pijemo kafu sa brojnim rođacima i prijateljima. Imali smo ideju da bude u manjem lokalu, u kome bismo zaposlili nekoga od rodbine. Tako smo svu imovinu u Stokholmu prodali, a dobijeni novac uložili u posao u Banjaluci - priča Dejan.
Njegova supruga Dragana kaže da joj je drago što je opet u rodnoj Banjaluci, pa makar i na određeno vreme, ali dodaje da je njihov život ipak u Švedskoj.
- Ideja se rodila tokom odmora, sedeli smo na četrnaestom spratu Integrala, ovde u Banjaluci, kada smo saznali da se u Palasu izdaje restoran. Tako smo se privremeno preselili u moj rodni kraj. Kako imamo dve kćerke, petogodišnju Stefani i dvogodišnju Saru Kloi, imamo i obavezu da ih izvedemo na pravi put, uz što manje lutanja, a to je lakše i jednostavnije u Švedskoj - uskače u razgovor Dragana.
- Volim ovo naše balkansko podneblje, ali nažalost situacija je takva da Balkan ovog trenutka nema baš šta da nam ponudi, zato je naša budućnost u Geteborgu - ubeđen je Dejan koji je rešen da njihove ćerke do polaska u školu žive u Banjaluci.
