Radnici na đubrištu globalizacije
Petrašin Drulović, poznati užički sindikalac i predsednik Veća Samostalnog sindikata za više opština Zlatiborskog okruga, upisuje poslednje dane radnog veka u radnu knjižicu jer od 1. aprila odlazi u penziju.
Zastupao je interese radnika i u socijalizmu, i u kapitalizmu. Zvali su ga Kalimero jer je ukazivao na nepravde. U penziju odlazi sa setom, ne može da zaboravi vremena kad je radnička klasa kao vlasnik firmi odlučivala o proizvodnji, investicijama, raspodeli...
Zabrinut je za sudbinu radničke klase jer kaže da je u pripremi novi zakon o radu koji će još više suziti prava radnika jer ga nameće liberalni kapitalizam.
- Ono što je nekad bilo uobičajeno, danas je nenormalno i obrnuto. U periodu radničkog samoupravljanja radnik je bio maksimalno zaštićen. Bilo je prekršaja, kršenja radne discipline, grešaka u proizvodnji. Rešavalo se to na disciplinskoj komisiji, radničkom savetu, zboru radnih ljudi. Sindikat je štitio radnika i samo za najteže prekršaje mogao se dobiti otkaz. Da je to bilo dobro, potvrđuje i Švedska koja je mnoge stvari koristeći naša iskustva preuzela od nas. A šta se danas dešava? Radnik dobija otkaz kao kad kažete: "Dobar dan, komšija, kako ste?" Radnici su opet prinuđeni kao u 19. veku da se ispočetka bore za tri osmice, da osam sati rade, osam sati spavaju i osam sati da imaju slobodnog vremena. Naši političari kad žele da privuku strane investitore kao jedan od argumenata iznose da je kod nas kvalifikovana i jeftina radna snaga. I u pravu su. To je istina. A u svetu se podrazumeva da ako je radna snaga kvalifikovana, onda je dobro plaćena, međutim, izgleda da smo mi kolonija u kojoj je sve podređeno interesu kapitala. Niko ne priča o složenosti poslova, odgovornosti, uslovima rada, motivaciji zaposlenih - objašnjava Drulović za "Vesti".
Sindikat i penzija
Kad se zaposlio 1974. godine u Valjaonici bakra i aluminijuma, radio je u proizvodnji. Posle 10 godina postao je predsednik sindikata sistema koji je tada imao 6.999 radnika. Radnici su tada postavljali su i smenjivali direktore. Delili su zarađeno, letovali u radničkim odmaralištima, dobijali zimnicu od sindikata, živeli kao u najlepšem snu.
- Valjaonica je bila gigant socijalističke privrede. Bila je pravi nosilac razvoja, kako se tada govorilo. Imali smo odličnu proizvodnju, a izvozili smo širom sveta. Bilo je para i za zarade i za investicije. Skoro svake godine primali smo trinaestu platu. Uz Maribor i beogradsku opštinu Stari grad, Užice je bilo u vrhu prosečnih zarada u Jugoslaviji. Fondovi su bili puni. Pomagali smo opštinu, mesne zajednice, sport, kulturu, obrazovanje, zdravstvo. Sećam se da smo 1985. godine kupili inkubator Opštoj bolnici i to tada nije bila vest za novine. To je bilo potpuno uobičajeno, a danas kad neko nešto slično uradi, udara se na sva zvona.
- Radnici su išli da se odmore u banje, na more. U fabrici smo imali referente za kulturu i fizičku kulturu da bi radnici kad odu na oporavak sadržajno iskoristili to vreme. A šta danas imamo? Pljačkaškom privatizacijom, koja je zakonom pokrivena, radnici su dovedeni do prosjačkog štapa. Žene ne smeju da ostanu u drugom stanju jer mogu odmah da dobiju otkaz. Radnici rade više od osam sati i za to radno vreme nemaju naknadu za prekovremeni rad, oni su na brisanom prostori i njemu poslodavac može da radi šta god hoće, da ne uplaćuje radni staž, ukida mu topli obrok i regres, ne prijavljuje ga - ogorčen je Drulović.
Socijalni dijalog između države, poslodavaca i sindikata danas ne postoji.
- Nema pravog socijalnog dijaloga. Država i poslodavci odlučuju o svemu. Iz sindikata smo radnicima davali besplatnu pravnu pomoć, povezivali radni staž da bi naši članovi mogli da odu u penziju. Borimo se da zaštitimo članstvo, ali naš glas se slabo čuje. U osnovi sindikalnog delovanja jeste borba za radnička prava, bolje zarade, uslove rada. Ta borba je nekad davala rezultate, a danas ne, ali se mora nastaviti.
Danak privatizaciji
U Užicu je tokom poslednjih desetak godina privatizovano 37 preduzeća. Tri četvrtine od tog broja platilo je danak lošoj privatizaciji. U 11 je raskinut kupoprodajni ugovor. Desetak firmi nije ni doživelo raskid ugovora o prodaji, već su i pre toga dopale stečaja i propasti. Na prste se mogu izbrojati preduzeća koja i danas odolevaju privrednim lomovima (dve valjaonice u Sevojnu, Putevi Užice, Jedinstvo, "Sreten Gudurić", Kadinjača).
Nova industrija
Petrašin Drulović bio je i predsednik sindikata Jugobakra koji je imao 36.000 radnika, a u njemu su bili radnici iz metaloprerađivačkog kompleksa iz Livarne, Novkabela, Elke, Sevojna, Bora, Negotina na Vardaru, Šibenika, Svetozareva... Iza njega je veliko sindikalno i partijsko iskustvo, pa s pažnjom prati sva događanja u svetu.
| Broj radnika u Užicu | ||
| SFRJ | Srbija | |
| Zaposleni radnici | 36.000 | 21.000 |
| Industrijski radnici | 17.500 | 4.800 |
| Tekstilni radnici | 4.600 |
360 |
- Liberalni kapitalizam je pred velikim iskušenjima u celom svetu. U Evropskoj uniji ga napadaju i levica i desnica. Sindikat mora u tom procesu koji dobija na zamahu imati vrlo značajnu ulogu. Najvažnije je da se na njegovom čelu nađu pošteni, čestiti i hrabri radnici. Ne sme da se desi da sindikat vodi onaj ko to nije pre radio, kao što se u državi postavljaju kadrovi koji se na novim radnim mestima prvi put upoznaju s problematikom koja ih čeka. Uz sindikat, radnicima je potrebna i jedna prava levičarska stranka, koja danas ne postoji u Srbiji. Sa sindikatom ona bi mogla da vrati bar deo oduzetih radničkih prava. Očekujem da se u njoj nađu intelektualci koji nam poslednjih 15 godina nisu dali podršku, a očekujem i pomoć medija. Mediji su savest naroda i oni moraju ukazivati na probleme koji pritiskaju društvo - zaključio je naš sagovornik.
- Ozbiljnija kriza u našem društvu počela je krajem devedesetih godina prošlog veka. Sankcije međunarodne zajednice, NATO agresija i pljačkaška privatizacija uništile su našu privredu. Užice je 1990. godine imalo 35.100 zaposlenih, a sada je u radnom odnosu oko 23.000 ljudi. U Zlatiborskom okrugu situacija je još gora, 1990. godine bilo je zaposleno 105.500 radnika, a danas oko 60.000, skoro dvostruko manje. Potrebna nam je nova industrijalizacija. Stavljanje na noge velikih sistema, a ne razvoj malih i srednjih preduzeća kako to godinama propagira nova vlast. Potreban nam je i razvoj poljoprivrede, ali ona nas ne može izvaditi iz krize jer ne može biti konkurentna sa evropskim seljakom koji iza sebe ima državu sa subvencijama. Država mora obezbediti veću zaštitu našeg tržišta. Zaštitom naše proizvodnje obezbediće se veći rast bruto društvenog proizvoda i veća zaposlenost. Narod se mora zaposliti. Ekonomski i socijalni program moraju biti sastavni deo jednog paketa mera - ističe Drulović.
