Spasitelj čovečanstva
Božić je, prema tumačenju hrišćana, najradosniji praznik, dan kada se slavi rođenje sina Božjeg Isusa Hrista i kada je duh novorođenog Bogomladenca prisutan među ljudima, donoseći im mir i praštanje. Nema svečanije atmosfere od one koja se u porodici doživljava prvog dana Hristovog rođenja. A šta je prethodilo času kada je rođen najslikovitije je opisano u jevanđeljima po Mateju i Luki.
U Jevanđelju po Mateju navodi se da je mlada devica Marija, koja je bila isprošena za drvodelju Josifa, a još se nisu bili ni sastali, ostala trudna. Josif, pobožan čovek, nije želeo da je javno osramoti, pa je odlučio da Mariju oslobodi bračne obaveze. Kada je sve isplanirao da prevaziđe neprijatnu situaciju, u snu mu se javi anđeo Gospodnji i reče: "Josife, sine Davidov, ne boj se uzeti Mariju za ženu svoju, jer ono što je u njoj začeto od Duha je svetoga." Posle ovog sna Josif je uzeo Mariju.
Apostol Luka u svom Jevanđelju piše da je na putu iz Nazareta u Vitlejem došao čas Marijinog porođaja, a na put su krenuli jer je bilo naređeno da svi, radi popisa stanovništva Judeje, moraju otići u rodno mesto. Apostol Luka navodi da u gostionici za Mariju i Josifa u tom času nije bilo mesta, te se Marija porodila u štali, povila novorođenče i položila ga u jasle. U blizini su bili pastiri koji su čuvali stada ovaca. Sam čin rođenja bio je obasjan jakim svetlosnim praskom zbog čega su se čobani uplašili. Tada je među njih sleteo anđeo i rekao im da se ne boje jer im javlja veliku radost da se tu, pored njih, danas rodio spas, Hristos Gospod, te da se u to mogu uveriti jer će naći povijeno dete kako leži u jaslama.
Ličio na majku
Na osnovu očuvanih fragmenata iz prastarih spisa, ruski naučnici su nastojali da utvrde kako je Hristos izgledao. Prema njihovim opisima, bio je visok oko 180 centimetara i imao uska ramena. Ličio je na majku, Presvetu Bogorodicu. Lice mu je bilo izduženo, glatko i bez bora. Kosa boje lešnika, brada gusta boje pšenice. Imao je bistre svetle oči, dugačke i tanke prste. Maternji jezik bio mu je aramejski. Pošto je u to vreme u službenoj upotrebi u Judeji bio grčki, pretpostavlja se da ga je znao, kao i starojevrejski. Njegovo obrazovanje je bilo judejsko.
Jarka zvezda na nebu
Hristovo rođenje u Vitlejemu propratila je neobična pojava. Ukazala se jarka zvezda na nebu, a nju su sledila trojica mudraca sa Istoka, da bi zapazili gde će se zaustaviti jer, kako im je predskazano, tu će naći novorođeno dete koje je Spasitelj čovečanstva.
Oni su, prema predanju, videli na nebu zvezdu novog cara Judejskog, pratili njeno kretanje i pošto se zaustavila nad štalom u kojoj se nalazio tek rođeni Bogomladenac, ušli su, darivali dete zlatom, tamjanom i smirnom, duboko mu se klanjajući. Tim znacima počelo je za ljudski rod hrišćansko računanje vremena, koje traje već treći milenijum, a darovi Spasitelju, koji imaju svoju simboliku, i danas izazivaju pažnju.
Prva proslava u IV veku
Dan Isusovog rođenja u prva tri veka hrišćanstva nije proslavljan posebno. Kao samostalni praznik Božić je prvi put slavljen u Rimu 25. decembra 354. godine. Nakon velikog hrišćanskog raskola (1054. godine) i zapadni i istočni hrišćani su nastavili da slave Božić istog dana sve do 1582. godine kada je papa Grgur ustanovio novi gregorijanski kalendar, čime je nastala razlika od 13 dana u hrišćanskom praznovanju. Pored Srba i Rusa, Ukrajinaca, Belorusa, i monaha sa Svete gore atoske u Grčkoj, 7. januara Božić slave još pravoslavni Japanci i Kinezi, Arapi i Kopti, kao i Eskimi i Indijanci domoroci sa Aljaske.
Pošto se na početku hrišćanske ere Hristov rođendan slavio zajedno sa verskim praznikom Bogojavljenje, zanimljivo je da ga tako i danas praznuju, ali 6. januara po novom gregorijanskom kalendaru, Jermenska apostolska crkva, Jermenska carigradska patrijaršija i Jermenska kilikijska patrijaršija.
Zlato je oduvek bilo veoma cenjeno kao simbol moći i bogatstva. Zato su mudraci pred novorođenog Hrista prineli zlato.
Carska čast kađenje tamjanom
U vreme Hristovog rođenja kod Rimljana koji su tad upravljali Judejom bila je obaveza da se caru iskazuje čast kađenjem tamjanom. Prirodni tamjan je takođe imao veliku cenu pošto je ova smola u prirodi veoma retka. I danas je veoma skup, pa se u širokoj primeni koristi veštački tamjan.
Isus Nazarećanin
Posle Isusovog rođenja u Vitlejemu pravedni Josif, Presveta Bogorodica i Bogomladenac, prema opisu jevanđeliste Luke, "odlaze u Nazaret kući svojoj". Koliko su se tamo zadržali nije poznato, ali osećaju opasnost pošto je car Irod naredio da se novorođenče pronađe i ubije, pa se sklanjaju u Misir (Egipat), udaljen više stotina kilometara. Nakon smrti cara Iroda, vraćaju se u Nazaret. Hristos je najveći deo života proveo u Nazaretu i odatle krenuo u svoju misiju, te je nazivan Nazarećaninom.
U vreme Hristovo, postojao je samo prirodni tamjan i zvali su ga miomir Božji. Njime se kadilo i to veoma mnogo, uglavnom u hramu, čime se simbolički želelo postići prisustvo Boga u prostoru, iskazivanje pokajanja i postizanje kultnog očišćenja. Za privatnu upotrebu tamjan tada nije bio predviđen. Jevreji tamjan nazivaju levona, a Rusi ladan.
Smirna je izuzetno mirišljava smola i dobija se iz žbunaste biljke koja raste na Bliskom istoku i u istočnoj Africi. Biljka je otrovna i u prirodnom stanju se ne koristi, ali se u to vreme njena smola mešala sa maslinovim uljem i koristila u sveštene svrhe i za miropomazanje vladara.
S obzirom na mesijansku službu novorođenog Isusa, koji je, prema Svetom pismum "radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s neba... i postao čovek" - Hristovo rođenje najradosniji je događaj u istoriji ljudskog roda, tumači crkva. Nazivajući ovo rođenje "najvećom tajnom u vremenu i prostoru", sveti vladika Nikolaj Velimirović kaže: "U pećini se rodi Gospod da pokaže da je celi svet tamna pećina koju jedini On može osvetliti... Zato je celokupno čovečanstvo od Hristovog rođenja podelilo istoriju ljudskog roda na dva dela - na istoriju pre rođenja Gospoda Isusa Hrista i na istoriju posle njegovog rođenja."
Rođenje Hristovo bilo je, po prastarom judejskom računanju vremena, 5511. godine od stvaranja sveta. U tom trenutku sa neba su, kako beleži Jevanđelje, zapevali anđeli: "Slava Bogu na visini, a na zemlji mir, među ljudima dobra volja!"
Znamenite stene
U Izraelu, zapisao je sveti sveti vladika Nikolaj Velimirović, "i danas stoje četiri znamenite stene, isto onako kako su stajale u vreme dolaska Hristovog na svet":
"Jedno je kamena pećina u Vitlejemu gde se Sin Božji rodio, drugo je stena na Gori iskušenja, gde je kušan od Satane, treće je stena Golgotska, na kojoj je raspet, pod kojom je sahranjen i gde je vaskrsao. Četvrto je stena na Maslinovoj gori sa koje se vazneo na nebesa. Ne postoji kuća u Nazaretu gde je On živeo, nijedna građevina gde se zadržavao, ni dvor Irodov ni konak Pilatov, pa čak ni hram Solomonov.
Sve što je ljudskom rukom zidano, sve je vreme istrošilo. Ali one četiri stene, od Boga stvorene, stoje i sada kao i nekada. Da niko ne bi mogao posumnjati da se On zaista rodio, da je iskušavan kao čovek, da je raspet zbog greha ljudskih, ali i vaskrsao i da se sa slavom uzneo u nebesa, u večnu otadžbinu svoju, gde očekuje svoje pravednike", zapisao je vladika Nikolaj.
