Da li bi nam bilo bolje da se SFRJ nije raspala?
Prisećanje na 29. novembar, nekadašnji Dan Republike ne može da prođe bez tog pitanja. I decenijama posle raspada SFRJ, ostao je simbol nekog boljeg vremena.
Današnji klinci ne mogu ni da zamisle da se jedan državni praznik obeležavao gotovo u svakoj kući "od "Vardara pa do Triglava" i da je taj dan za mnoge bio poput slave. Ustajalo se rano, spremala se praznična trpeza, oblačila svečana odela...
Istorijski, 29. novembar obeležavao je godišnjicu Drugog zasedanja AVNOJ-a, kada je u Jajcu 1943. doneta odluka o federalnom ustrojstvu države.
Nakon završetka rata, 1945. godine, 29. novembar se slavio kao Dan Republike i bio jedan od najvećih praznika u nekadašnjoj SFRJ - proslavljao se dva neradna dana uz svečane akademije u glavnim gradovima republika bivše države, deljenje ordenja, počasne plotune.. Praznik nije preživeo raspad SFRJ ni u jednoj republici nekadašnje zajedničke države osim u Srbiji, gde je ukinut tek 2002.
A dok se proslavljao, praznik je pratila potpuna euforija. Svečarska atmosfera isijavala je na sve strane. Klicalo se doživotnom predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu, a on je sve pozdravljao u svom prepoznatljivom maniru, mahanjem ruke.
Danima uoči praznika kovali su se planovi, a pitanje "Šta ćeš za 29. (novembar)?" bilo je značajnije od onog za Novu godinu. Doduše, pitanje se uglavom odnosilo na to šta jedeš - prase, jagnje ili nešto treće.
Naime, paralelno sa Danom Republike, u većini krajeva u Srbiji obavljao se i svinjokolj.
I deca su se radovala prazniku. Pogotovo đaci prvaci koji su na taj dan postajali pioniri.
U školama su pravljene priredbe, polagala se zakletva, čitali su se sastavi o drugu Titu.
Svaki pionir dobijao je plavu kapu (titovku), crvenu maramu (starije generacije su je vezivale, a mlađe su dobile poseban prsten za tu namenu) i crvenu pionirsku knjižicu.
Većini nekadašnjih pionira i danas su u glavi barem početni stihovi "Svečanog pionirskog obećanja".
U državama bivše SFRJ sada su neki novi datumi proglašeni za dane državnosti, ali nijedan od njih ni u jednoj od bivših republika ne vlada takvo ushićenje. Možda i zbog toga što je jedan datum tako dugo slavljen u jednoj državi koja se raspala, a zbog čega su se raspale i mnoge porodice, mnogi snovi, mnogi životi...
I posle svega, sa istorijske distance, u mislima mnogih provejava pitanje gde bi bili sada da smo ostali u zajedničkoj državi? Da li bi možda evropske zemlje sada tražile da ih primimo u članstvo? Da li bi nam standard bio "švedski"? Koje trofeje u sportu bi još zajedno osvojili? Koliko dobrih filmova bi bilo snimljeno i ko bi bila najveća muzička zvezda?
Ako vas slična pitanja intrigiraju glasajte u anketi:
