Dijasporu dere ko stigne
Većina Srba po statistikama želi da pobegne u inostranstvo, a oni koji tamo žive već više od pola života ne žele da se vrate u otadžbinu. Kažu da su njihova iskustva sa maticom, nažalost, sve gorča. Razloga za nezadovoljstvo je mnogo. Pre svega odnos države Srbije prema problemima na koje dijaspora nailazi u otadžbini, od pasoša preko putarina, pa do eventualnih investicija.
Emil Đorđević, 50-godišnji Petrovčanin iz Pariza kao osmogodišnjak sa roditeljima je otišao u Francusku i ostvario uspeh u svetu građevinara. Emil se kao dete lako prilagodio na zapadnjački način života po sistemu koliko radiš - toliko imaš i stoga sve manje ima razumevanja za ono što ga sačeka u otadžbini.
- Redove na graničnom prelazu pri ulasku u Srbiju gotovo niko od nas i ne primećuje zbog umora i nestrpljenja da stignemo. Međutim, i kada konačno uđemo u Srbiju, tu nije kraj agonije, već počinje hod po mukama. Plaćanje jednog autoputa, pa drugog.
Čekanje na jednoj, pa na drugoj naplatnoj rampi. Ukoliko još svratimo negde da popijemo kafu, oderu nas u menjačnicama, a tu su i konobari koji obično nemaju da vrate kusur od 200 ili 300 dinara - priča Emil i kaže da je putarina dranje, ali da bi je oprostio da putevi nisu rupa do rupe.
Bolje u Beču- Nije lako u srednjim godinama početi novi život u inostranstvu. Supruga Jadranka i ja u 40-im smo otišli u Beč. U Srbiji smo sve i svašta pokušali da radimo, ali ubijala nas je besparica i neizvesnost. Zato smo napustili rodno Dobrinje i sreća da smo otišli. Pitanje je kako bismo danas plaćali ono što su moji sticali u Frankfurtu, a Jadrankini u Beču. Održavanje kuće skupo je za srpska primanja, a posla nigde - pita se Mirko Živković. |
Emil, međutim, kaže da ga najviše boli što su se ljudi promenili i sve više "deru" dijasporu prijateljski, rodbinski i komšijski.
- Želim da pomognem svima, kao i većina dijasporaca, ali sve ima početak i kraj. Nažalost, u Srbiji svi bi da nam nešto naplate i to bez priznanice. Međutim, i kad platimo, nismo sigurni da smo posao završili - neveselo kaže Emil i priča da zato nije razmišljao o da pokrene posao u Srbiji.
Pita se zašto bi ga bolela glava, kada ima firmu u Parizu i pristojno zarađuje bez glavobolje. Zna se koliko ide državi, a koliko njemu.
Ali dijasporci i pored svih muka vole da dođu u Srbiju, a svaki put odu razočarani. Mile Janković nekoliko decenija živi u Švajcarskoj, u mestu Siera u kantonu Valais, a rodom je iz Ranovca kod Petrovca na Mlavi. Kaže da u Srbiji niko nikoga ne poštuje, a od čuvenih običaja i tradicije, ostalo je samo slovo na papiru.
- Zato sam prošle godine pokrenuo manifestaciju Susreti dijaspore kod Karaule. Da pomognem trećoj i četvrtoj generaciji dece rođene u inostranstvu, koja ne govore maternji jezik, ali i Srbiji, da zajedno od zaborava sačuvamo naše korene. Srce me boli kada vidim da se u Srbiji živi sve teže, a da nerad i prevara prete da postanu osnovno zanimanje - kaže Mile.
