Utorak 11. 8. 2020.
Washington
250
  • Chicago
    210
  • New York
    210
  • Belmont
    210
  • Atlanta
    220
  • Boston
    250
  • Firt
    210
  • Denver
    230
  • Detroit
    260
  • Dover
    240
  • Hartford
    250
  • Orlean
    210
  • Helena
    260
  • Ren
    200
  • Honolulu
    260
  • Las Vegas
    340
  • Portland
    290
  • Salem
    200
  • Santa Fe
    220
  • Tampa
    260
  • Topeka
    250
0
Utorak 02.01.2018.
05:11
S. Đurić - Vesti A

Srpska heroina Nataša Kovačević: Bežala iz bolnice da šutira na koš

Heroina srpskog sporta, košarkašica Crvene zvezde Nataša Kovačević, devojka za koju granice i prepreke ne postoje. Nijednog trenutka otkako je tog kobnog 7. septembra 2013. godine u Mađarskoj doživela saobraćajnu nesreću, nakon koje joj je amputirana noga, nije klonula duhom.

V. Sekulić
Uporna heroina: Nataša Kovačević

Ono što je bilo izvesno u tom momentu je da je zauvek prekinuta karijera jedne od naših najperspektivnijih košarkašica. Međutim, Nataša se nije predavala, pokazala je da je sve moguće ako nešto jako želiš i postala inspiracija i uzor mnogima u Srbiji, ali i van nje.

Od malih nogu na terenu

U najtežim trenucima osim njene porodice veliku snagu i podršku dobila je od ljudi koje nije ni poznavala. Ova neustrašiva devojka danas je veoma aktivna u svojoj Fondaciji, deo je projekta FIBA Time out i trenutno pohađa master studije liderstva i menadžmenta.

Obećanje Peđi

- Rođena sam 20. maja 1994, dupli sam Bik u horoskopu tako da sam maksimalno tvrdoglava. Potičem iz sportske porodice. Mama Natalija je bivša košarkašica Crvene zvezde, tata Vukašin je trenirao rukomet, a osam godina stariji brat Ivan se takođe bavio košarkom. Mama je zaslužila Majsku nagradu, koju je morala da trampi za džak brašna.

Naši roditelji su se borili da brat i ja ne osetimo tu tešku ekonomsku situaciju. Ne znam koliko sam imala godina kada sam se prvi put našla na košarkaškom terenu, ali ta ljubav je bila neizbežna.

Mama je uvek želela da treniram odbojku jer je ženstveniji sport. I moja najbolja drugarica Katarina je odbojkašica, pa me je i ona povukla da se i ja bavim tim sportom. Međutim, 2002. desilo se to Svetsko prvenstvo u Indijanopolisu kada je Jugoslavija osvojila zlatnu medalju.

Privatna arhiva
Ona i lopta su jedno: Nataša Kovačević

Pomoć mladim sportistima

- Fondacija je osnovana u martu 2014. godine. Imala sam potrebu da se i na taj način odužim društvu i javnosti za ono što je meni pruženo posle nesreće, da budem ja ta koja će da da nekom vetar u leđa. Naša misija je da se bavimo sportistima ukoliko dožive neku težu bolest ili povredu, podsticanje sportista na obrazovanje, da ih edukujemo o važnosti osiguranja, kao i promocija ženske košarke pre svega. Mi smo mala fondacija, imamo nula zaposlenih, nula troškova i sve što uđe od novca izađe na neke promocije i pomoć. Finansiranje fondacije ide veoma teško kod nas, ali moja misija je da ako za godinu, dve, pet pomognem samo jednoj osobi ili, ako se jedno dete zaljubi u sport, onda je sve to vredelo i nemam za čim da žalim.

- Kod nas su se u kući isključivo gledali sportski kanali. I sećam se da sam se baš zaljubila u Predraga Stojakovića i da je on glavni krivac što sam počela da se bavim košarkom. Maštala sam o susretu s njim. Kad mi je tata rekao da ću da upoznam Peđu, prethodne noći nisam uopšte spavala. Napisala sam i tekst, osmislila šta ću da mu kažem. Međutim, kad se pojavio sve je palo u vodu, počela sam da plačem. Sela sam u ćošak i pokrila glavu rukama. Prišao mi je i ja sam mu rekla: "Ja treniram košarku i jednog dana kad dođem u NBA ligu, poslaću dve ulaznice za prvi red tebi i tvojoj devojci da me gledate." Nasmejao se, zagrlio me i verovatno pomislio šta ova trabunja, kakva ženska NBA.

Kobni septembar

- Počela sam da treniram u Beopetrolu, u Novom Beogradu, koji više nažalost ne postoji. Pošto živim na Banjici, roditeljima nije bilo teško da me voze svaki dan s jednog kraja na drugi. Ako bih u školi dobila neku lošiju ocenu ne bih mogla da idem na trening. Ljubav prema parketu i košarci me je podsticala da vredno učim. Detinjstvo pamtim po svojoj najboljoj drugarici Kaći koja je živela u zgradi preko puta moje. Ona ima brata blizanca i išli smo zajedno u školu. Uvek smo bile poznate kao one dve visoke, odbojkašica i košarkašica, pošto smo u odnosu na ostalu decu bile kao džinovi. Morale smo da sedimo u zadnjoj klupi, jer niko nije mogao da vidi od nas. Družimo se i dan danas. Oni su divna porodica, njihov otac je bio čuveni atletičar Goran Raičević, koji je poginuo na Kosovu 1999, što je bio veliki udarac za sve nas. Sa najboljom drugaricom sam upisala Sportsku gimnaziju. To je jedna ustanova koja vam pored obrazovanja pruža i dovoljno razumevanja da možete da idete na dva treninga dnevno. Iz Beopetrola prešla sam u Partizan. Kasnije sam otišla u Zvezdu iz koje sam prešla u mađarski Đer, pa sam se vratila u Zvezdu. Sportska gimnazija je zaista nešto što ću pamtiti ceo život i kada me pitaju u koji period bih se vratila to je definitivno taj.

- Prvi profesionalni ugovor potpisala sam sa 19 godina. Polovinom avgusta 2013. otišla sam u Đer, a saobraćajna nesreća se dogodila 7. septembra. Krenuli smo autobusom na utakmicu i udes se desio usred belog dana. Uopšte mi ni dan danas nije jasno kako se to desilo. Čovek koji je vozio ladu je zaspao ili izgubio koncentraciju, ne znam. Naš vozač je pokušao da ga izbegne, nije uspeo i prešao je prednjim točkom preko te lade i autobus se okrenuo. Sećam se prevrtanja autobusa, slušala sam muziku, nisam spavala. Moje saigračice su spavale, pa kad su se probudile nisu znale šta se desilo i gde se nalaze. U Đeru je bila još jedna srpska košarkašica Milica Ivanović. Ona je sedela preko puta mene i sećam se da sam pala na nju i rekla joj: "Izvini", jer sam je baš jako udarila. Posle toga smo ispuzali iz autobusa, uspravila sam se i shvatila da nemam deo stopala. Ništa me nije zabolelo i ništa nisam osetila. Odskakutala sam od vozila strahujući da se ne zapali.

Sa mamom Natalijom

Knjiga "Koraci" i film "Skok"

- Bila sam protivnik da se piše moja autobiografija "Koraci", jer danas se svašta naziva knjigom. Rekla sam - ko sam ja da sa 22 godine pišem biografiju. Saradnik na knjizi i porodični prijatelj Aleksandar Miletić mi je na neki način ulio sigurnost i knjiga je zaista dobra. Sadrži sve one poruke koje sam želela da pošaljem, a neki način predstavlja i zahvalnost svim ljudima koji su bili uz mene. Što se tiče filma "Skok" snimljeno je 70 odsto. Pokrenuli smo kampanju za završetak filma, za izradu i postavljanje spomen-obeležja posvećenog korenima prijateljstva Srbije i Francuske u sportu... Kampanja ne ide baš najbolje, ali sam sigurna da će se novac za kraj filma i spomenik skupiti kad-tad. Ako moja priča pokrene makar i jednog čoveka u danima koji slede, sve ovo je i te kako imalo smisla. To će mi značiti mnogo više od medalja koje sam osvojila nakon nesreće. Biću sigurna da je vredelo.

Od očaja nema ništa

- Čekali smo Hitnu pomoć oko sat i nešto, jer smo bili na pola puta. Hitna je došla helikopterom, nisu mogli drugačije. Milica je bila neprestano uz mene. U međuvremenu sam pričala sa roditeljima, a sa Milicom sam se dogovorila da ne govorimo ništa, samo da kažemo da se dogodio otvoreni prelom i da bi bilo dobro da se tata, koji je bio prvih dana u Đeru sa mnom, vrati. Vratio se i te večeri kad sam se probudila u bolnici bio je pored mene, kao i mnogo srpskih sportista.

- Dok sam ležala na travi i čekala Hitnu pomoć rekla sam sebi: "Nataša, nećeš moći više da igraš košarku." Ali, odlučila sam da me nesreća neće promeniti ni na jedan način i da ću dati sve od sebe da celu tu situaciju iznesem na maksimalno pozitivan način jer je moglo da bude mnogo gore. Neverovatna podrška javnosti mi je dala vetar u leđa i jednostavno nije mi ostavljala mogućnost da posustanem. Ono što je mene iznenadilo je to što sam dobila ohrabrenje ljudi koje nisam poznavala. Posle sam prebačena na VMA, sa koje sam bežala kako bih šutirala na koš, išla u teretanu. Jednostavno nisam mogla da budem u krevetu jer sam oduvek bila veoma aktivna. Ne bih imala ništa od toga da sam očajavala. Mogu da provedem ceo život i da se pitam šta bi bilo da sam sedela na nekom drugom mestu, da smo krenuli pet minuta ranije, da sam potpisala za neki drugi klub. U suštini ja tu ništa ne mogu da promenim i od takvog razmišljanja nemam ništa.

Jača od sudbine

Hvala mom Đepetu

- Moja porodica i ja smo odlučili da idemo korak po korak, da ne razmišljamo mnogo unapred, pošto smo svi bili pomalo izgubljeni jer o protezama nismo ništa znali. Prva proteza za šetnju je urađena uz pomoć KK Crvena zvezda. S obzirom na to da nisam odigrala nijednu zvaničnu utakmicu za Đer, ja sam praktično bila i dalje igrač crveno-belih. Najvažnije mi je bilo da prohodam, ta proteza za šetnju je urađena ovde kod mog Đepeta kako ga ja zovem, Marka Lukića. Mnogi mi kažu da sam zato uspela da sačuvam koleno jer sam bila izuzetno fizički spremna. Rehabilitacija je išla brže nego obično. Kad prvi put stavite protezu, prvo idete na štakama, pa na jednoj štaki, pa uz pomoć štapa, sa kojim sam otišla dva tri puta u kafanu, i bacila ga.

- Veliku podršku mi je dao i predsednik Francuske košarkaške federacije Žan Pjer Siuta, što me je baš iznenadilo jer nemam nikakav kontakt sa ovom zemljom. Pozvali su me da dođem u Pariz da mi se uradi sportska proteza. Nikome nije padalo na pamet da ću se ja uopšte baviti košarkom profesionalno. Meni je bilo u glavi da budem sposobna da za deset godina mogu da igram basket sa svojom decom, da potrčim za njima. Došla sam u Pariz, dobila protezu, potrčala i u glavi mi se javila ideja da će doći trenutak da zaigram košarku. Ja tu svoju protezu zovem magična noga. Dok sam bila u Parizu Žan Pjer Siuta i Goran Radonjić tretirali su me kao da sam njihovo dete, vodili me u Diznilend, na ručkove, sportske dvorane. Posle godinu dana vratila sam se na parket i zaigrala jednu sezonu za Crvenu zvezdu. Na toj prvoj utakmici, koja se igrala u Nišu, priređen je pravi spektakl jer ne viđate često pune tribine na ženskoj košarci. Uspele smo da posle dugo godina osvojimo Kup i postanemo vicešampionke zemlje. Samim povratkom na parket želela sam da ispitam svoje granice i uspela sam u tome.

POVEZANE VESTI

VIDEO VESTI
ŠTAMPANO IZDANJE
DOBITNIK
Sigma Pešić (59)
GUBITNIK
Sonja Biserko (71)
DNEVNI HOROSKOP
blizanci22. 5. - 21. 6.
Delujete optimistično i očekujete pozitivne odgovore. Međutim, trenutna situacija na poslovnoj sceni ne zavisi prvenstveno od vaše volje ili uticaja. Pravilno procenite redosled poteza i nemojte dozvoliti da vas neko preduhiti. Važno je da pažljivije birate reči koje izgovarate pred svojim partnerom koji je nervozan.
DNEVNI HOROSKOP
bik21. 4. - 21. 5.
Budite promišljeni pred osobom koja vas je zaintrigirala svojom pojavom ili pričom o poslovno finansijskoj saradnji. Konsultujete svoje saradnike, pre nego što donesete neku zvaničnu odluku. Više glava potencijalno može da smisli bolje rešenje. U susretu sa voljenom osobom, trebate uživati u ljubavi.
DNEVNI HOROSKOP
lav22. 6. - 23. 8.
Neko ima dobre namere, dogovor sa jednom osobom čini vam se da obećava zajedničku korist ili poslovno-finansijski dobitak. Zadržite samopouzdanje i optimistizam, ponekad je "prvi utisak" od presudnog značaja za dalji tok poslovnih događaja. Osoba koja privlači vašu pažnju deluje nedodirljivo.
  • 2020 © - vesti online