Mačvan za "Vesti": Želim zlato sa Srbijom
Pred redovni popodnevni trening sa košarkašima Bajerna, Milan Mačvan standardni član prve petorke trenutno vodeće ekipe Bundeslige i kapiten reprezentacije Srbije, sa reporterom "Vesti" razgovarao je o boravku u Minhenu, planovima i sećanjima na neke važne momente iz igračke karijere. Počelo je sa dolaskom u Minhen i utiscima o bavarskoj metropoli.
- U Minhenu prvi put nisam, posle svih drugih sredina gde sam igrao, imao period prilagođavanja. Jer, zatekao sam Saleta Đorđevića, Lučića, pomoćnog trenera Mihajlovića i Bjedova i oni su me uputili u sve ono šta mogu da očekujem, kako da se ponašam s obzirom na to da sam promenio i državu i klub i sve ostalo. Nisam imao taj period tranzicije i uklapanja, isto tako i moja porodica, pošto smo došli zajedno posle EP u septembru i za sada je sve dobro i teče po planu. Minhen je kao grad sjajan, iako nismo imali prilike da obilazimo neke znamenitosti, poput muzeja i svega što nudi. Videli smo centar, grad je lep, a klima malo oštrija nego u Milanu, gde smo bili prethodne dve godine. Gradovi su slične veličine - priča Mačvan.
Kao profesionalac igrao je za više jakih ekipa u Italiji, Turskoj, Izraelu i osvajao je prvenstva i kup takmičenja. Slično očekuje i u Minhenu.
Košarkaš uz oca
- Počeo sam da treniram košarku uz oca, koji je igrao u Drugoj ligi Jugoslavije u ekipi Borova. Sa šest godina upisan sam u košarkaški klub u Vukovaru, bio na prvom kampu na Zlatiboru, tada mi je trener bio Željko Lukajić, koji će mi kasnije biti trener i u Hemofarmu. To su neke lepe uspomene i preporučujem da roditelji koji imaju mogućnosti pošalju decu u kamp. Deca napreduju košarkaški, ali i u svakom drugom pogledu. Kasnije sam priključen kampovima KSS-a u Požarevcu, gde se okupi 40 dece jednog godišta i tako se formira reprezentativna selekcija.
- U drugim klubovima čije sam boje do sada branio nije bilo mnogo naših ljudi i sportista, ali u slučaju Bajerna mislim da je to velika prednost. Klub bira igrače po kvalitetu i mi smo ove godine napravili veoma dobar tim, Bajern je promenio samo tri-četiri košarkaša, pa smo Stefan Jović i ja među onim koji su došli ove godine. Zadržana je okosnica od prošle sezone. Mnogo nam znači što je naš jezik prisutan kako u svlačionici, tako i na terenu. Mnogo više ljudi dolazi da gleda naše utakmice i to nam izuzetno znači. Nadam se da ćemo nastaviti u tom ritmu i u nastavku sezone. Raspored nam je veoma zgusnut, neće biti laganih okršaja, ali kroz pripremu i činjenicu da smo u Evrokupu prvi u grupi ne bi trebalo da bude velikog pritiska.
Još boli poraz od Slovenaca
Kao kapitenu reprezentacije Srbije na EP nije mu bilo lako da prihvati neuspeh u finalu protiv Slovenije.
- Iako je prošlo dosta vremena od finala Evropskog prvenstva i utakmice sa Slovenijom, iskreno da kažem da smo svi teško prihvatili taj poraz. Mi na prvenstvo nismo otišli sa tako visokim ambicijama s obzirom na probleme kroz koje smo prolazili celo leto, ali kad smo došli tamo i kako je takmičenje odmicalo igrali smo sve bolje. Normalno, niko nije došao u finale da ga izgubi, tako da je to bilo mnogo stresno za nas. Taj poraz u finalu još boli, s obzirom na to da smo imali dobre šanse, pogotovo kada smo se pri kraju vratili u igru. Međutim, nismo imali snage da preokrenemo rezultat. Oni su zasluženo osvojili zlato, dobili su sve duele protiv velikih protivnika, tako da ne treba umanjiti njihov kvalitet i rezultat. Posebno je za to zaslužan kapiten Goran Dragić, koji je svako leto dolazio i nosio dres reprezentacije Slovenije. Iako je igrao u NBA, igrao je kvalifikacije i mnogo je doprineo građenju košarkaškog imena, ne samo u evropskim okvirima. Nadam se da ćemo u nekom narednom periodu sa ovom generacijom, koja je u naponu snage, osvojiti zlato, s obzirom na to da od ulaska u seniorske vode 2009. imamo četiri srebra. To bi svakako bilo lepo.
Karijera
Milan Mačvan je rođen 16. novembra 1989. u Vukovaru, gde je šest godina počeo da trenira. Košarku je igrao za FMP
Železnik, Hemofarm, Makabi, Partizan, Galatasaraj i Armani. Sa tim ekipama je osvajao prvenstva i nacionalne kupove Srbije, Izraela, Turske i Italije. Titulu evropskog i svetskog prvaka osvajao je sa mladom reprezentacijom Srbije, kao i zlato na Univerzijadi. Od 2014. oženjen je sa Anom i ima kćerku Petru.
Mačvan je sa mladom reprezentacijom Srbije osvojio zlato na Svetskom prvenstvu u Novom Sadu kada su pobedili Ameriku.
- Sa mladom generacijom došao sam do titule prvaka sveta i to je bilo vrlo specifično takmičenje u Novom Sadu, s obzirom na to da je naša generacija 1989. bila spojena sa generacijom 1988. Mi kroz pionirski i kadetski uzrast nismo imali neke značajnije rezultate i u suštini obe generacije bile su gubitničke. Preuzeo nas je tada trener Miroslav - Muta Nikolić, i kao što on to zna, napravila se dobra atmosfera. Tako smo, iako u tom trenutku nismo bili kvalitetnija ekipa od Amerike, uz pomoć publike dobili to finale. U suštini to je jedna veoma lepa uspomena, pošto je pitanje kada će Srbija ponoviti tako nešto i zato se slavilo.
Zanimljiva je i priča o navijačima u različitim klubovima i državama.
- U Izraelu se slavilo kad smo otišli na fajnal-for Evrolige u Barseloni 2011. Imali smo veliku feštu i to je bilo zaista nešto neverovatno. Što se tiče iskustva iz različitih klubova i država i ponašanja navijača, u suštini mi, Grci i Turci smo isti, to je isti stil navijanja, Italija je već malo blaža, iako su dvorane pune. U Bajernu imamo mnogo navijača, dvorana je uvek puna, ali je to drugačiji stil navijanja. Stiče se utisak da su navijači Bajerna malo razmaženi zahvaljujući uspesima fudbalera. Nešto slično je bilo i u Italiji, jer imaju fudbalske šampione, košarkaši su takođe osvajali brojne trofeje i tu publika ne prašta neuspeh tako da je teško se nositi s tim pritiskom.
Ne voli statistiku
Za Mačvana je vezana i jedna zanimljivost iz košarkaškog prvenstva Srbije. U večitom derbiju između Crvene zvezde i Partizana crveno-beli su bili bolji i pobedili, a Mačvan je iz poražene ekipe proglašen za MVP igrača!
- Generalno nisam neko ko voli brojke i statistiku, jer ona može da bude varljiva. Ali, opšti utisak navijača je koji poznaju košarku i trenera nešto drugo, tako da statistika pokazuje kozmetiku košarke. Te godine Zvezda je bila mnogo dobra, predvođena Bobijem Marjanovićem, pa bi bar u finalima trebalo drugačije gledati statistiku.
Karakter pobednika
U mnogim najjačim evropskim klubovima igrači i treneri su iz Srbije ili iz bivše Jugoslavije. Kakav pečat daju oni košarci?
- U Armaniju sam radio sa trenerom Jasminom Repešom, imao sam za saigrače Krunu Simona, Stanka Baraća, Miroslava Raduljicu i Zorana Dragića, tako da nas je bilo dosta u Milanu, u Galatasaraju sam igrao sa Zoranom Ercegom. Verovatno i treneri naši ili strani kad dovode pojačanja nastoje da prave te tandeme da se igrač ne bi osećao usamljeno. Ukoliko dovedeš jednog Balkanca dovedi još jednog, isto to je i sa Amerikancima. Imao sam sreću da uvek igram za velike klubove, gde god sam igrao osvajao sam prvenstva, kupove, bilo je dosta uspeha. Naši igrači imaju taj izražen karakter pobednika, što se stvara svako leto kroz reprezentaciju. To se kao zaraza prenosi na ostatak ekipe, pa svi imaju taj osećaj odgovornosti, izraženiju želju za pobedom... Verovatno je tako lakše doći do uspeha. U Makabiju sam bio jedini sa naših prostora, ni u Galatasaraju nije bilo previše naših ljudi. Prve godine sam bio sam, a sledeće je došao Erceg. Možda naši igrači i treneri doprinose tim dobrim rezultatima klubova, ali to ne mora da znači u pravilu, iako možda taj naš specifičan karakter može da ima uticaja. Kod nas se radi mnogo sa mlađim kategorijama. Dobro je usklađeno to što se odmalena uči i radi na individualnom napretku, ali i rezultatskom dobitku. Međutim, odmah se gleda na rezultat, što s jedne strane može da bude loše za decu, jer od njih se odmah traži da pobeđuju bez obzira na sve. Zato kada dođu u tridesete godine kod mnogih naših igrača dolazi do zasićenosti i postane ti muka. Dosta ti je svega, stalno si pod pritiskom i nabojem, dok Španci i Italijani igraju do 35-40 godina. Ali, s druge strane uspeh je nešto što te gura napred, da radiš, treniraš.
Predsednik rekao NE
Bilo je mnogo interesantnih događaja od kako je profesionalni košarkaš. Ipak, jedan događaj iz prvenstva Turske svakako je po mnogo čemu neobičan, a Milan Mačvan ga je detaljnije objasnio.
- U finalu plej-ofa igrali su Fenerbahče i moj tadašnji klub Galatasaraj. Bilo je 3:3, ali do sedmog susreta nije došlo! Da pojasnim situaciju, mi smo prve moje godine u Galatasaraju osvojili prvenstvo, druge godine je bilo 3:3. Mi smo tu šestu utakmicu igrali pred praznim tribinama, jer je naša publika pogodila flašicom Boba Keleba u leđa. Na petom meču u Fenerovoj dvorani doživeli smo torturu, gde je bilo pljuvanja, svega i svačega. Fener je prošao samo sa novčanom kaznom, nisu bili sankcionisani da igraju pred praznim tribinama sedmu utakmicu. Naš predsednik je došao posle tog petog susreta i rekao da ukoliko izborimo odlazak na sedmu utakmicu da je nećemo igrati, jer u suštini nije bilo fer prema nama. Galatasaraj je veliko sportsko društvo koje ima 25 miliona navijača i predsednik odgovara za sve te ljude i zastupa njihovo mišljenje. Naglasio je da nema ništa od igre ukoliko tribine ne budu prazne i ako se ne promene sudije izabrane da sude tu sedmu utakmicu. To se nije dogodilo i mi nismo odigrali taj sedmi meč.
Pred EP bilo je dosta problema da se sastavi reprezentacija, pogotovo sa NBA igračima.
- Trebalo bi imati u vidu da 12 pojedinačno najboljih košarkaša ne znači da su oni i najbolji tim. Događalo se mnogo puta da je neko na papiru jak, ali ne uspe da dobije neku utakmicu kao favorit, pa ljudima ne bude jasno kako se to moglo desiti. Mi smo ove godine na EP otišli sa pozitivnom radnom atmosferom, iako sigurno nismo 12 najboljih i najatraktivnijih košarkaša koje je Srbija imala u tom trenutku. Ali, izgubili smo samo jednu utakmicu u pripremnom peridu, bili smo puni samopouzdanja i odradili pošteno posao. Nadam se da ćemo u budućnosti imati priliku da igramo u najjačem sastavu da vidimo da li možemo da dođemo do tog zlata. Dolazi Svetsko prvenstvo koje je kvalifikaciono za Olimpijske igre i neki od košarkaša će preći 30. godinu, ali se nadam da ćemo svi biti zdravi, pa videćemo.
NBA ga ne zanima
Šta Milana čeka u ovoj i sledećoj godini? Kakvi su mu dalji planovi?
- Ne pravim dugoročne planove za budućnost. Želja mi je da osvojimo ove godine Bundesligu i imamo dobre šanse. U stvari, voleo bih da osvojimo sva tri trofeja, jer igramo veoma dobro, ali je konkurencija jaka. Mi smo se predstavili odmah na početku u veoma dobrom svetlu i ekipe će dolaziti dodatno motivisanije da igraju protiv nas nego na početku sezone, svi hoće da skinu Bajern, tako da će biti mnogo teško. Imamo kvalitet, veru u sebe, radimo dobro i voleo bih da tamo, u junu, kada se bude završavala sezona, sve to naplatimo trofejima. Bitno je zadržati vodeću poziciju zbog domaćeg terena za plej-of, u međuvremenu će doći Kup Nemačke, pa Evrokup. Zatim u februaru i dve utakmice za reprezentaciju Srbije u Frankfurtu i Beču koje treba da dobijemo, tako da ima dosta stvari da se urade do juna.
Naravno, sve to ostvarivo je ako ga zdravlje bude služilo, a za sada nema nikakvih problema.
- Na svu sreću nisam imao značajnije povrede u karijeri. U Milanu mi je prve godine pucala šaka i bio sam jedno vreme u autu mesec dana, a ostalo su bile manje-više mehaničke povrede - istegnuće ili pucanje mišića, ali ništa što bi me odvojilo od terena na duže vreme.
Bio je Milan izabran i od NBA klubova.
- Jesam bio izabran 2011. kao 54. pik od Klivlend Kavalirsa, ali nisam bio na draftu, iako je bila moja izlazna godina. Pre toga sam bio sedam-osam dana u SAD i tada su igrali najbolji košarkaši uzrasta 19 godina u svetu protiv Amerike. To su otvoreni tereni i skauti gledaju treninge i utakmice. Igračima je cilj da se predstave u što boljem svetlu, da odigraju što više tih "vorkauta" i da ih vide treneri iz klubova. Tada sam imao velike šanse da budem izabran u prvoj rundi drafta, ali te godine igrala se Univerzijada u Beogradu, a trebalo je da odem u Trevizo u kamp i odradim tri individualna "vorkauta" za NBA timove. Zbog Univerzijade u Beogradu nisam otišao u Trevizo. To je bio znak da nemam jaku želju za NBA, a posle dve godine, što je bila izlazna godina za draft, sve je to prošlo i ja sam ostao u Evropi. Sada o tome više ne razmišljam, osim da pratim šta rade moji reprezentativni drugovi, Teo, Bogdan, Bobi, Nikola i Nemanja - završio je priču Milan Mačvan.
