Sa mališanima iz dijaspore u zimskom kampu FSS (9): Svako dete ima šansu
Naši reporteri su tokom boravka u Staroj Pazovi preneli neka iskustva rukovodilaca kampa, priče trenera, ali i polaznika - dečaka iz srpske dijaspore koji, u to smo se uverili, s radošću dolaze u otadžbinu. S radošću, jer u tih sedam dana koliko provedu u ovoj svojevrsnoj školi, ne dobijaju samo fudbalske već i životne lekcije.
Evo nekih od principa na kojima, po rečima direktora Aleksandra Karadžića, kamp počiva od prvih dana.
- Prvo i osnovno, svima je jasno da deca tokom sedam dana boravka pod našim nadzorom ne mogu da postanu fudbalski čarobnjaci - kaže Karadžić. - Neke stvari su važnije i za Fudbalski savez, i za decu, i za roditelje. Najpre, dešava se da neki od dečaka uzrasta od sedam do 17 godina prvi put dolaze u Srbiju ili Beograd. Dakle, stiču neka prva neposredna saznanja o zemlji svojih predaka. Vide svojim očima nešto o čemu su do tada samo slušali.
Izleti
Pored boravka u Staroj Pazovi, treninga i utakmica, polaznicima kampa organizuju se i izleti. Obiđu stadione Crvene zvezde i Partizana, Hram Svetog Save, Kalemegdan. Mnogima je to prvi susret sa Beogradom.
Životna škola
- Zato je jako važno da se ovde osete kao svoji na svome - nastavlja direktor Karadžić. - Činjenica da već po prijemu zadužuju opremu koju su, recimo, na televiziji videli da je nose i jedan Nemanja Matić ili Branislav Ivanović, kod njih stvara osećaj nacionalnog identiteta i neizmernog ponosa. Sve vreme boravka u kampu tretiramo ih kao - reprezentativce Srbije, bez obzira na to što većina od njih to možda nikad neće postati.
Vasa Orlović, jedan od najiskusnijih članova stručnog štaba, dugogodišnji instruktor FSS-a, u kampu Igraj za Srbiju prisutan je od njegovog nastanka.
- Kamp je životna škola - tvrdi i obrazlaže:
- Važno je da deca steknu osnovna fudbalska znanja ili da unaprede tehniku, ali isto tako je od velikog značaja da rastu u zdrave ljude. Zato od prvog do poslednjeg dana s njima razgovaramo. Mnogi se prvi put odvajaju od kuće i bitno je da odmah usvoje pravila ponašanja koja su ista sve. Tu nema popusta. Svakodnevno držimo sastanke, ispravljamo greške, insistiramo na disciplini. I, što je veoma važno, svi to prihvate bez pogovora.
Poruka dijaspori: Pozovite i dolazimo!
Posle 12 što letnjih, što zimskih kampova u Staroj Pazovi, šef stručnog štaba Željko Dimitrić i direktor Aleksandar Karadžić još jednom ističu zahvalnost "Vestima" i dodaju još jednu molbu:
- Obavestite našu dijasporu da smo spremni ne samo da dočekamo decu već i da dođemo deci na noge. Dakle, gde god da su naši ljudi brojni, organizovani, imaju uslove za organizaciju nekog sličnog višednevnog kampa - neka nam se jave. Da li je to Beč, Minhen, Štutgart ili neki drugi grad gde možemo da radimo sa većim brojem naše dece, spremni smo da prihvatimo poziv i radimo i više puta tokom godine.
A, fudbal, gde je tu fudbal?
- Podsećam da je dijaspora nepresušno blago, ogroman i neistraženi potencijal - nadovezuje se direktor Karadžić. - Kamp ima za cilj da deci zainteresovanoj za rad u otadžbini pruži šansu.
Potraga za talentima
- Baš tako - u istom stilu nastavlja instruktor Orlović.
- Mala smo zemlja i ne smemo sebi da dozvolimo da nam talenti, a takvih uvek ima u našem rasejanju, zaigraju za Austriju, Nemačku, Švajcarsku... a da prethodno nisu dobili šansu u Srbiji. Znači, naš posao je - da obavestimo naše ljude o postojanju ovog kampa, da deci ponudimo najbolje moguće uslove za rad tokom boravka u Beogradu, a onda i najznačajnije i najteže - da u tih sedam dana prepoznamo najtalentovanije i da našem Savezu skrenemo pažnju da ih u budućnosti prate i pozivaju u nacionalne selekcije. Dakle, sva deca do koje dođemo treba da dobiju šansu, a iskoristiće je ona koja su najtalentovanija, najvrednija, najupornija.
Naši sagovornici kažu, ako po generaciji polaznika dobijemo jednog ili dvojicu igrača - biće to blagodet za srpski fudbal.
Red i u trpezariji
Da u kampu vlada savršeni red uverili smo se ne samo tokom treninga, već i prilikom zajedničkog ručka. Nema galame, smicalica, dečjih marifetluka. Nema ni onog čuvenog "ja ovo ne volim". A i zašto bi? Svi su u kamp došli da udare temelj budućim karijerama, a jelovnik - u to smo se uverili - pažljivo je sastavljan. Na dan kad je ekipa "Vesti" boravila u kampu deca su mogla da biraju između bistre i krem sume, ukusne piletine i sočne teletine, krompirića i graška, nekoliko vrsta hleba i salata u izobilju - od mešane, paradajz, kupus salate... Za desert tog dana su služene princes krofne. Pa, ko ne bi išao po repete.
A da je Fudbalski savez Srbije prepoznao značaj kampa Igraj za Srbiju, koji tokom godine ima dva izdanja - letnje i zimsko, pokazuje i činjenica da je i zvanično ušao u kalendar aktivnosti naše "kuće fudbala".
Doktorka i drugarica
Među najčešćim pitanjima koja roditelji postavljaju kad prijavljuju decu u kamp su ona - šta ako se neko razboli? Ili, ne daj Bože, povredi? Kome da se obrate, ko će o njima voditi računa?
U ozbiljnom projektu kakav je kamp Igraj za Srbiju, koji već godinama okuplja decu iz našeg rasejanja, ali i matice i regiona, lekarska služba je nešto što se podrazumeva. Već godinama je članica stručnog štaba i Ivanka Simić, koja je vremenom postala više od doktorke - ona je i drugarica, i savetnica, i zamena za roditelje, jednom rečju - osoba kojoj polaznici mogu da se obrate u svakom trenutku.
- Angažovana sam u kampu od 2007. godine i ne samo da mi je velika čast, nego i zadovoljstvo što mogu da radim sa decom - kaže nam Ivanka, inače doktorka opšte medicine u Domu zdravlja u Sremskoj Mitrovici. Uz to, već duže vreme obavlja i lekarsku službu u mlađim srpskim selekcijama ženskog fudbala.
Doktorka, kakva su vaša iskustva u radu kampa? Na šta se deca žale i da li ste imali prilike za ozbiljnije intervencije?
- Na sreću, ne. A deca k'o deca. Kad dođu prvi put, umeju da budu ćutljiva, stidljiva, da im prvih dana zasmeta nešto na šta nisu navikli kod kuće, od ranog ustajanja, preko hrane do discipline. Sve se, uglavnom, reši razgovorom, a posao olakšava što stariji dečaci preuzimaju brigu o mlađima. Što se povreda tiče, sve je to lakše prirode - od upala mišića, do lakših uganuća. Klizne neka suzica, obriše se i - sutra je novi dan. Oni koji već duže i ozbiljnije treniraju znaju da je bol prateći deo sporta i na to su već navikli - priča nam doktorka Simić.
