Česnica na 101 način
Svako jutro koje svane, uračunaj u dan više i kaži danu: "Hvala što me čuvaš i što dišem!" S ovim mislima se bude pravoslavni vernici koji s nestrpljenjem pozdravljaju prvo božićno jutro. Najradosniji hrišćanski praznik se dočekuje s najmilijima okupljenim oko šarene trpeze. Ona je simbol izobilja koji priželjkujemo tokom čitave godine, pa se domaćice odvajkada trude da na taj dan iznesu na sto najlepša jela.
Novčić sreće
Jelovnik se razlikuje od doma do doma, ali ono što svaka kuća ima je česnica. Pogača koju tog jutra ili prethodne večeri mese žene i u njih sakrivaju darove je simbol Božića. Širom Srbije domaćice mese česnicu na različite načine. Na jugu je karakteristično da žene mese takozvano seljačko testo, u Banatu je česnica slatka i više liči na pitu s orasima i suvim grožđem, dok u okolini Beograda domaćice rado prave česnicu kao lisnato testo koje premazuju margarinom ili puterom. Glavni poklon u ovom obrednom kolaču je novčić ili dukat (ko ga ima). Parica označava sreću i onaj kome pripadne komad sa kovanicom imaće pun novčanik čitave godine. U zavisnosti od mesta u Srbiji i darovi se razlikuju.
U Pomoravlju žene neretko stavljaju u česnicu osim parice i komadić badnjaka, zrno kukuruza, dren i delić slame. Onaj ko iz božićnog kolača izvuče badnjak biće glava kuće, ko dobije dren biće zdrav čitave godine. Ako se kukuruz ili slama promoli iz česnice, osoba koja ih je pronašla imaće rodnu godinu.
Pravljenje česnice je u stara vremena zahtevalo poseban ritual. Žena je na desnoj ruci nosila rukavicu, a u nekim krajevima da bi godina bila rodna, kuvarica je morala da se pokrije ponjavom. To ogrtanje ponjavom ili životinjskom kožom verovatno znači i da osoba koja mesi česnicu predstavlja mitskog pretka, navodi se u Srpskom mitološkom rečniku.
U nekim selima u Hercegovini pazilo se da česnicu umesi uvek mlađe dete, dok je u pojedinim mestima u Bosanskoj Krajini mogla da je pravi samo ona žena koja je rodila muško dete.
Miris sarme
Kako mnogo ljudi posti do Božića, na trpezi se do tada nađu činijice suvog voća poput urmi, suvih smokava, šljiva, koji su "obavezni" za Badnje veče. Iako su kolači i torte sastavni deo prazničnog ručka, zanimljivo je da najmađi tog dana uvek posežu za suvim voćem da bi se zasladili.
Božić na Balkanu ne može da se zamisli bez sarme čiji miris odmah asocira na praznike. Zna se da su Turci na ove prostore doneli popularni specijalitet, tako su vremenom i srpske domaćice počele da rolaju listove kiselog kupusa i pune ga filom od mlevenog mesa. Sarme se kuvaju satima da bi na kraju stigle do božićne trpeze.
Nepoželjna piletina
Praznični sto ne može da prođe ni bez pečenja. Ljudi koji poste često priznaju da ne mogu da dočekaju božićno jutro ili da otkuca ponoć na Badnje veče ne bi li umastili prste u vrućem mesu. Na jugu Srbije je običaj da se za Božić priprema uvek i glava ili bar pola glave praseta. Nju treba da iseče domaćin i tako osigura blagostanje svim članovima porodice. U pojedinim krajevima postoji i verovanje da se praseća glava jede isključivo za Mali Božić odnosno za doček srpske Nove godine.
Zanimljivo je da postoji verovanje da se na dan rođenja Isusa Hrista nikad ne jedu piletina i ćuretina jer je to živina koja ide unazad dok kljuca hranu, pa se smatra da će unazaditi kuću. Umesto piletine na trpezi je pečenje jer se zna da svinja rije njuškom zemlju i uvek gura unapred. Tako će porodica koja posluži pečenje obezbediti napredak.
Ruska salata u novom ruhu
Pre nego što se "nagrne" na pečenje porodica se uvek posluži predjelom u vidu mesnih suvih đakonija, sireva, ajvara, proje i pita. U ovom periodu Srbi ne mogu da zamisle, a da na stolu nemaju činiju ruske salate. Domaćice je spremaju na različite načine u zavisnosti od toga šta njihovi najmiliji vole. Tako je prave sa graškom, kukuruzom, neke dame je "prekrste" pavlakom pa naprave mimozu, seckaju u nju piletinu umesto šunke, dodaju testeninu....
