Kako je misteriozna bolest uništila skoro celu zemlju
Desetine hiljada ljudi moralo je da umre pre nego što je prihvaćena izmena u ishrani koja je spasla društvo.
Godine 1877. japanski car gledao je kako njegova rođaka, princeza Kazu, umire od bolesti zvane 'kakke'. U pitanju je bilo medicinsko stanje od kojeg otiču noge, a govor se usporava. Paraliza je česti propratni simptom bolesti, a ni smrt nije preterano retka pojava, najčešće zbog zatajenja srca.
Kako piše portal Atlas Obscura, car Meiđi bolovao je od iste bolesti skoro ceo život. Zbog toga je ulagao ogromne količine novca u pronalazak leka.
Misteriozna bolest toliko je uzela maha, da je u to vreme doveden u pitanje opstanak ne samo cara, već i njegove porodice, i čitave japanske vladajuće klase. Naime, velika većina bolesti pogađa siromašne, ali 'kakke' je bila bolest bogatih. U Tokiju je bila toliko rasprostranjena, da je dobila kolokvijalni naziv 'Edo wazurai' (bolest grada Edo, stari naziv za Tokio).
Godinama kasnije, ispostavilo se da je 'krivac' bio je običan polirani beli pirinač, tada statusni simbol u Japanu.
U pitanju je izbeljena verzija ove namirnice, koja prolazi kroz dugotrajan proces i zahteva mnogo uloženog rada i truda. Čak i uz moderne mašine relativno je teško oguliti čvrstu spoljašnju opnu zrna pirinča, a upravo zbog visokih troškova proizvodnje samo su bogati Japanci jeli beo pirinač - neki od njih i isključivo tu namirnicu.
Ono što se danas zna jeste da se guljenjem opne uklanja i tijamin, odnosno vitamin B1. Kada ljudima ili životinjama nedostaje B1, dolazi do razvoja bolesti koja danas nosi naziv beri-beri i dolazi u dva oblika.
Vlažan beri-beri pogađa srce i krvne sudove (zatajenje srčanih komora, proširenje krvnih sudova, edemi), dok suvi izaziva simetrični gubitak senzorne, motorne i refleksne funkcije na krajevima udova. Bolest može da zahvati i mozak (encefalopatija), što vodi u komu i smrt.
Bolest nije bila poznata u Japanu, niti je postojao lek za nju, pa su brojni ljudi pribegavali raznim alternativnim metodama. Pojedini lekari prvo su govorili pacijentima da moraju da jedu specifičnu hranu, drugi su palili sušeni divlji pelin kako bi podstakli cirkulaciju... Ponekad se dešavalo da ljudi potpuno slučajno uspeju da pomognu obolelima.
Jedan lekar preporučio je pacijentima da se bar nakratko odsele iz Tokija, pa su oni bili prisiljeni da jedu neprerađeni pirinač jer beli nije bio dostupan. Unos vitamina B1 olakšao je simptome bolesti, zbog čega se pojavilo verovanje da je u pitanju lokalna bolest iz vode ili tla oko Tokija.
Problem je većim delom rešio lekar Takaki Kanehiro, koji je primetio da kod zapadnjaka ne postoji beri-beri, pa je bio uveren da je reč o ishrani. Verovao je da bi hrana bogata proteinima mogla da pomogne u lečenju bolesti, ali nije mogao to i da dokaže. Tek nakon što je proveo eksperiment na mornarima, gde je u jedan brod ukrcan beli pirinač, a u drugi običan ječam, postalo je jasno da ječam pomaže u izlečenju beri-berija.
Birokratija nije bila toliko uverena u to, pa je ječam uveden u ishranu vojske tek nakon rusko-japanskog rata u kojem su desetine hiljada vojnika stradale od beri-berija.
