Čari velegrada: Dah Evrope u Bešiktašu
Blistavo uređen bulevar sa ogromnim drvoredom i impozantnim barjacima turske države i Kemala Ataturka, tamo od poslednje stanice tramvaja T1 zvane Kabataš, vodi kraj obale mora gde uvek ima vetra i trajekti idu za Uskudar na azijskoj obali i Jenikapi na Mramornom moru, pored Dolmabahče palate u kojoj je bio administrativni centar Osmanskog carstva od 1856. do 1887. i od 1909. do 1922.
Palatu je izgradio sultan Abdelmačid I jer je dotadašnja palata Topkapi bila zastarela u pogledu savremenosti, luksuza i udobnosti. Izgradnja je koštala 35 tona zlata, što je oko milijarda i po današnjih dolara. To je tada bila četvrtina godišnjeg poreskog prihoda carevine što je nadoknađivano štampanjem novca i zaduživanjem, što je naravno doprinelo propasti carevine koja je ubrzo postala "bolesnik Evrope" pod finansijskom kontrolom evropskih sila.
Doviz nije bedava
Ispred nje je Dolmabahče sahat kula visoka 32 metra iz 1895. godine, sa satom koji je napravio Pol Garnije iz Francuske. Na ovom mestu počinje istanbulski Bešiktaš, deo grada na samom Bosforu koji i sami Istanbulci smatraju najlepšim.
S druge strane Dolmabahče bulevara drugi deo kapije ovog grada u Gradu - stadion fudbalskog kluba Bešiktaš, Vodafon park, podignut na mestu starog Inonu stadiona 2016. godine. Posle kratkog šetanja bulevarom stiže se do dela gde je desno Muzej pomorstva, a levo se ulazi u čaršiju koja to baš i nije.
Evropski obučeni muškarci i žene, mnogo mladih sklonih umetnosti, devojke sa cigaretama na ulici, brojni kafići i odlična hrana (probajte menemen, tursko jelo od jaja, paradajza, paprike i začina, soli i origana, kuvano sa maslinovim ili suncokretovim uljem) i - fudbal. U samom centru takve čaršije je statua crnog orla, simbol fudbalskog kluba Bešiktaš osnovanog u suton Osmanskog carstva 1903. godine. I sve drugo je u ovom avangardnom delu grada, gde smo prvi put videli ulične murale.
Napad na stadionu
Stadion Bešiktaša pleni lepotom, ali je poznat i po jednom tragičnom događaju. Na njemu je, naime, 10. decembra prošle godine izveden teroristički napad kada su eksplodirale dve bombe. U eksplozijama je poginulo 46 ljudi, a 136 ih je ranjeno. Vodafon park ima muzej Bešiktaša i bistu simbola kluba, orla, na vrhu širokih i plitkih stepenica kojima se posetilac penje s mora, sa bulevara ka stadionu koji spolja izgleda kao Koloseum u Rimu i otvoren je ka moru.
Čaršijom koja više liči na evropski centar grada nego na Orijent prolaze deca u dresovima Bešiktaša pevajući pesme o klubu svog izbora, a zastave su razastrte između zgrada prave hladovinu prodavcima i prolaznicima.
Boravak u Istanbulu lakše padne kada čovek vidi koliko jezičkih sličnosti i pokapanja ima sa Srbijom. Lagana šetnja već otvara oči: menjačnice nude strane valute iliti doviz (srpski devize), neki prodavci iznose odeću na ulicu a na njoj piše "nakit" što znači gotovina, burek je burek, i to često "bošnjački", "čorap" su čarape.
Nije tu kraj: "bedava" je besplatno iliti "badava", "kajsi" su kajsije, "fasulje" je pasulj. Hleb je "ekmek" što dosta govori poreklu prezimena Ekmečić. Naše prezime Jaramaz je turskog porekla, ta reč znači kod njih "nestašluk". Još nešto, obratite pažnju šta pričate pred prodavcima, skoro svi razumeju dosta reči srpskog jezika, a manje-više ga dobro i govore.
Evropski muzej
Nešto pre ulaska u Bešiktaš, kraj same obale, nalazi se Istanbul modern, muzej savremene umetnosti. Standardno jake mere bezbednosti za ovu zemlju, Makedonka koja ne želi da se vrati u Skoplje jer joj je dobro da prodaje karte tu, kao i moderan muzej s restoranom koji gleda na Bosfor kao da najavljuje evropsku atmosferu Bešiktaša.
Unutra natpis grupe turskih investitora koji kažu da je njihov zadatak da pomažu razvoj ovoga muzeja bez ikakve koristi za sebe već samo za grad, narod i državu... Onda na dva sprata mnoga dela turskih umetnika 20. i 21. veka.
Fotografije dominiraju, od kojih su neke izuzetno provokativne. Tu je Murat Pulat, 39-godišnji umetnik čija je "pikselizovana slika" "Bez naslova" zapravo urađena od mnogo malih delova. Na njoj je Mia Ferou iz filma "Rozmarina beba", referenca na digitalno doba je jasna. Treba još istaći i tursku umetnicu Gul Ilgaz, koja ima 55 godina, a njena fotografija "Rođeni u smrt" sugeriše da je porođaj početak smrti. Fotografije se koncentriše na gubitak jedinstva između majke i deteta posle porođaja, dete je na njoj preko puta majke, ali nema svoju egzistenciju.
