Lazarovi putopisi - Indija (2): Zlatni hram i mračni gatovi
Kada sam krenuo u potragu za viševekovnom vatrom nekako mi je bilo logično da krenem od najstarijeg dela Varanasija. To su uske, prljave uličice u vidu koncentričnih krugova oko Višvanat ili Zlatnog hrama posvećenog bogu Šivi.
Hram se naziva Zlatnim, jer su mu toranj i kupola sagrađeni od osam stotina kilograma zlata. U njega u to vreme nije mogao da uđe niko ko nije hinduista, dok je sada to moguće. Uličice oko njega, koje su isuviše uske da bi se u njih ulazilo kolima, prepune su raznih radnjica, kućica, ljudi, krava, majmuna...
Sem par prevaranata na koje sam naleteo i koji su mi ispričali silne priče kad sam ih upitao da li znaju za mesto na kojem već vekovima gori vatra, nisam dobio nikakve informacije o mestu koje tražim. Kako su raznorazne ponude i prevare sastavni deo ovakvih putovanja, a na šta sam već bio navikao, vrlo brzo sam shvatio da još nemam nikakav trag.
Uprkos svemu tome, bilo mi je zanimljivo da gledam te male uličice. Njima sam se spustio do reke Gang, šetao po gatovima i proveo prijatan dan. Dok sam se šetao po gatovima, pokušavao sam da se setim bilo čega, što sam video i doživeo tokom svog prvog boravka u Varanasiju, ali nisam mogao.
Gatovi su prilazi Gangu na zapadnoj obali na kojoj leži Varanasi. Većina gatova se koristi za kupanje, a nekoliko njih za spaljivanje mrtvih. Manikarnika gat je glavni gat za spaljivanje mrtvih i najbolje mesto te namene prema hinduističkoj tradiciji.
Provesti neko vreme na Manikarnika gatu takođe je jedno neopisivo iskustvo. Na tom gatu se, zbog snažne energije koju to mesto poseduje a koja proističe od bliskog susreta života i smrti, najčešće sreću razni sadui – sveti ljudi u hindu religiji.
Više o mom traganju za viševekovnom vatrom u Varanasiju sam pisao u knjizi JA ili ja, ko sam ja? a kada sam konačno saznao da se vatra nalazi u Baba Kinaram ašramu, otišao sam odmah rikšom do tog mesta.
Prvo što sam video je bila ogromna kapija na čijim su se betonskim stubovima sa obe strane nalazile tri velike lobanje, jedna na drugoj, takođe napravljene od betona. Obuzelo me je neko čudno osećanje. Pre je to bila neka vrsta treme, zapravo numinozno osećanje kao neko ushićenje sa primesama straha. Na vratima su zbunjeno gledali u mene i tražili da se upišem u knjigu posetilaca. Ušao sam unutra. Bio je to veliki kompleks sačinjen od više zgrada, bašti i jednim jezercem.
