Lazarovi putopisi – Japan (2): Bašte, samuraji i gejše
Tradicionalne japanske bašte o kojima sam pisao u prošlom delu su samo deo tradicionalnog Japana. Koliko se pažnje poklanja tradiciji u Japanu shvatio sam kada sam jednog dana sedeo u Kodai-dži hramu u Kjotu.
Kada pričamo o tradiciji Japana ne možemo a da ne spomenemo samuraje. Zapravo, moj prvi susret sa japanskom kulturom je bio kada sam čuo za najvećeg samuraja ikada - Mijamota Musašija, koji je živeo u 16. veku. Razmišljao sam tada, kakav je to ratnik bio kad nikada nije izgubio bitku.
Naime, Musaši je poznat po tome što je prvi put ubio protivnika u borbi kada je imao samo trinaest godina, a poslednji put sa dvadeset devet, a u međuvremenu nije izgubio ni jednu jedinu borbu. Sa dvadeset devet godina se povukao, osnovao školu borilačkih veština i bavio se filosofijom.
Njegova knjiga Knjiga pet prstenova, koja govori o taktici borilačkih veština, danas se koristi u zapadnom svetu kao jedna od osnovnih knjiga za razvijanje poslovnih strategija. Zapravo, u Americi su Musašijeve taktike borbe uzeli za osnov svog poslovanja, jer su smatrali da je uspeh Japana u poslu zasnovan upravo na toj knjizi. Više o Musašijevoj filozofiji sam pisao u knjizi JA ili ja, ko sam ja?
Gejše takođe spadaju u tradiciju Japana. Postoji predrasuda u zapadnom svetu da su gejše prostitutke što nije tačno. Gejše su izuzetno obrazovane žene, koje su pored toga talentovane u više vrsta umetnosti, a posao im je da zabavljaju druge. Maiko su gejše od 15 - 25 godina koje studiraju japansku umetnost, a geiko su gejše koje su završile spomenuto obrazovanje. U Kjotu se na ulici može sresti gejša u tradicionalnioj nošnji kao što se to vidi na fotografiji i to naročito u vreme festivala što je s proleća.
Proleće je dobro vreme da se poseti Kjoto jer u to vreme cvetaju trešnje. Trešnja u cvetu, kakav lep prizor, je nešto po čemu je Kjoto poznat. Naročito je lepo prošetati Tecugaku-no-Miči, ili stazom filozofije pored kanala duž kojeg se nalazi niz trešanja. Staza je dobila ime po japanskom filozofu, Nišida Kitaro, koji je tuda šetao i dobijao inspirativne misli.
Ako ikada odete u Japan, a pričamo o njihovoj tradiciji, onda se svakako potrudite da odsednete u njihovom tradicionalnom smeštaju – riokanu. Riokani su hoteli, ali malo neuobičajeni za nas Evropljane. Naime, u sklopu japanske tradicije sve se odvija na takozvanom tatami podu. Na njemu se spava, pije čaj, jede...
Zbog toga se obavezno izuva u predvorju riokana - genkanu. Riokani imaju poseban servis i to je takođe nešto što ih razlikuje od hotela. O svakoj soba i gostima u njoj se brine po jedna žena. Ona ujutru donosi tradicionalni japanski doručak, čistu jukatu (japanski bade – mantil), sklanja madrac za spavanje sa posteljinom koji je prethodno veče postavila, sprema sobu, donosi čaj i jednostavno se brine o svemu što je potrebno. Odsesti u riokanu je odista pravo uživanje.