Lazarovi putopisi – Japan (1): Kjoto, grad hramova
Japan me je oduvek privlačio, čini mi se najviše zbog jednostavnosti života usled zen budizma koji se tamo praktikuje. Kada sam otišao za Japan prvo mesto koje sam posetio bio je Kjoto. Kjoto je glavni grad Kenzai erije, a to je srce japanske kulture i tradicije. Sve ono što se povezuje sa tradicionalnim Japanom je vezano za ovaj deo Japana. Za mene je Kjoto ne samo najlepši grad na svetu, nego i veoma bitno mesto jer sam nakon posete Kjotu dobio konačnu inspiraciju za pisanje knjige JA ili ja, ko sam ja?
Tako bi i trebalo da bude. Kamene bašte su delovi zen hramova koji služe za meditaciju. One u minimalističkim formama simbolično predstavljaju svet. Sitno kamenje, beličasti obluci, precizno je izgrabuljano u vidu talasa i predstavlja okeane i mora, a kupe od sitnog kamenja, krupno kamenje i eventualna ostrva sa zelenilom predstavljaju kontinente odnosno kopno, planine, doline i tome slično.
U ovim baštama su biljke svedene na minimum ili ih uopšte nema. Monasi ih koriste da bi meditirajući na njih pronikli u suštinu prirode i života.
Pored kamenih bašti u zen hramovima se mogu videti još četiri različite vrste bašti. Sve one u osnovi imaju zajedničke elemente, ali se razlikuju u stilu. Zajedničko za sve je osećaj prostranstva i jedinstvo sa prirodom.
Bašta sa brdom i jezerom kao što joj samo ime kaže ima ova dva obavezna elementa. Najstarija je vrsta japanske bašte, a poreklom je iz Kine. Međutim, dok su je u Kini imali samo bogati u svom okruženju u Japanu se mogla videti i u zen budističkim hramovima koji su bili dostupni svima.
Bašta za čaj podrazumeva put koji vodi u mirniji deo bašte gde će biti zaboravljeni svi svakodnevni problemi dok se učestvuje u ceremoniji pripreme i ispijanja čaja. Meditativna izdvojenost od svakodnevnog sveta je karakteristika ove bašte.
Bašta sa putem je bašta koja se nikada ne može videti cela sa jednog mesta, a idući putem koji se prožima kroz celu baštu se postepeno otkrivaju novi delovi bašte. Kraj puta se nikad ne vidi i uvek postoji još nešto da se vidi. Ovakve bašte podrazumevaju veliku površinu.
Sve do uvođenja zen budizma u Japan dvoristna bašta je bila privilegija više klase japanskog društva. Sa zen budizmom su hramovi počeli da prave dvorištne bašte, a danas se one često viđaju u urbanim delovima gradova. Prave se tako da mogu da se vide sa prozora, a sa tim da se omogućava osećaj povezanost sa prirodom u urbanim delovima gradova.
