Miloš Crnjanski: Genije koga nismo umeli da cenimo
Crnjanski je govorio u visokom stepenu tačno i to mu je donelo nesreću. A trebalo bi promisliti kakva smo mi kultura i kakav smo mi svet kad imamo problem sa takvim piscem? On je u srpskoj književnosti ono što je Tolstoj u ruskoj, kaže Milo Lompar, predsednik "Zadužbine Miloša Crnjanskog".
Daleko iznad Andrića i Krleže...
Uoči četrdesetogodišnjice smrti jednog od najvećih srpskih pisaca objavljena je knjiga "Politički članci" Miloša Crnjanskog. Reč je o 15. tomu kritičkog izdanja sabranih dela u kojem su se našli tekstovi koje je veliki pisac objavio od 1919. do 1939. godine. U "Političkim člancima" prvi put su sakupljeni tekstovi zbog kojih je Miloš Crnjanski za života proglašen "mrtvim piscem" i zbog kojih je poslednjih 11 godina života, posle povratka iz emigracije, bio nipodaštavan u zemlji.
Crnjanski je, po sopstvenim rečima, u "Komentarima Lirike Itake", počeo kao levičar, ali relativno brzo je došao do nekoga ko se deklariše kao nacionalista, ali jugoslovenski.
- Ono što njemu služi na čast, po mom mišljenju, i gde se pokazuje da je daleko iznad jedinih pisaca s kojima ga uopšte možemo porediti, a to su Andrić i Krleža, jeste da je on izvukao konsekvence iz svojih zabluda. On je u jednom trenutku shvatio da takav koncept jugoslovenstva ne može da opstane i da se paralelno sa idejom jugoslovenstva koju Srbi zastupaju, realizuju odvojene ekskluzivne ideje hrvatske, odnosno slovenačke nacionalne individualnosti.
To što je on pričao 1935. godine, Srpski kulturni klub, koji je okupio kompletnu nacionalnu inteligenciju na čelu sa Slobodanom Jovanovićem, počeo je tek 1937. a naročito 1939. godine da pretvara u državnu politiku. Znači, on je pre Srpskog kulturnog kluba, pre svih tih intelektualaca ocenio da je "došao 12. čas" da se postave stvari sa srpskog stanovišta.
Crnjanski je u Srbiji ono što je Tolstoj u Rusiji
A to je pozicija koja ga je dovela u šah mat situaciju. On više nije imao kud, jer je, s jedne strane, bio neprihvatljiv za građansku inteligenciju, a sa druge strane, bio je izložen komunističkoj propagandi i nije slučajno da je 1935. godine praktično postavljen na dosta nisko mesto šefa pres-službe i atašea za štampu u Berlinu. On je čovek koji je bio skrajnut i i to će biti njegova sudbina do kraja života.
Crnjanski je bio veoma oštar u polemikama. Na jednom mestu za naš "salonski komunizam" kaže: "U njega se sliva sav šljam koji je i pre rata gušio naš narod".
- Njegovi uvidi su pokazivali istorijsku dalekovidost, što nemate kod Krleže. Kod Krleže imate sve obrnuto - on pogađa trenutak, a promašuje istorijski tok - kaže Lompar i dodaje:
- Crnjanski je u srpskoj književnosti ono što je Tolstoj u ruskoj. On je napisao naš "Rat i mir" koji se naziva "Seobe". A da ne govorim o tome kakav je bio kosmopolita. Njegov "Roman o Londonu" nema za junaka Srbina, nego Rusa, i nema pozornicu ovde, nego u Londonu. Dakle, on je bio naš najkosmopolitskiji i najnacionalniji pisac, što je specifično. U svakom slučaju, kakva smo mi kultura kada i danas imamo problem sa istinom koja je izneta pre 70 ili 80 godina?
- Moj je zaključak da srpska kultura nema uvo za tu dimenziju duha koja u njemu odjekuje. To je sudbina pisca koji je veći od kulture kojoj pripada. Pogledajte samo njegov položaj u društvu. Brana Crnčević je akcijom aktuelne vlasti dobio ulicu pored Hrama Svetog Save, a Miloš Crnjanski odlukom davnašnjih komunističkih vlasti ima ulicu u Višnjičkoj Banji. Od Andrićevog stana je napravljen muzej, dok je stan Crnjanskog posle smrti Vide Crnjanski vraćen opštini - kaže Lompar.
Zašto su komunisti lakše oprostili Andriću nego Crnjanskom?
- Andrić se nije direktno suprotstavljao komunistima. Drugo, on im je odmah, 1945. godine bio potreban. Komunistički režim je hteo da se legitimizuje i bili su mu potrebni građanski pisci. Andrić je odmah objavio tri svoja romana i on je u političkom smislu pristao na neku vrstu kompromisa, bio je kooperativan - ističe Lompar i zaključuje:
- Mislim da je razlika njihovih sudbina slična razlici između Tolstoja i Dostojevskog. Tolstoj je za života video pet ili šest izdanja svojih sabranih dela, Turgenjev dva, a Dostojevski nijedno. Dostojevski je počeo kao levičar, a završio kao reakcionar, ali nikad mu se nije verovalo. Dostojevski je, kao i Crnjanski, proročki video šta dolazi. Dakle, to su ti neugodni svedoci, genijalni ljudi, koje ne možemo da uklopimo u naše shematske predstave o životu i stvarnosti.
