Intervju "Vesti": Dužnici smo ćirilici

Pesnik Ivan Negrišorac (pseudonim dr Dragana Stanića, predsednika Matice srpske) bio je gost Srpske nacionalne akademije u Torontu u dvojakoj ulozi: ispred Matice srpske i sa ciljem uspostavljanja saradnje ove dve kulturne institucije, ali i kao poznati pesnik ovenčan brojnim nagradama za svoju poeziju.

G. Gligorijević

Poezija kao molitva: Ivan Negrišorac

U galeriji SNA njegovo veče na kojoj je čitao svoje pesme trajalo je čitava tri sata. Oni koji su došli da čuju njegove stihove nisu želeli da odu, a dugo nismo čuli tako snažan i dugotrajan aplauz nekom pesniku i njegovoj poeziji. Razgovor za "Vesti" vođen je pre pesnikovog povratka u Novi Sad.

Čini se da su vaše pesme našle put do slušalaca. Kakvi su vaši utisci sa ove pesničke večeri?

Na ovom susretu ostvarena je veoma dobra komunikacija. Za mene je sve to bilo vrlo uzbudljivo jer je publika tražila da pročitam neke pesme koje mene suštinski dotiču i vezane su za neke jako osetljive trenutke ne samo moga života nego i života čitavog našeg naroda i naše kulture. Zbog prevelike osetljivosti, te pesme sam izbegavao da čitam na javnim nastupima. I zbog toga je ovo jedan od trenutaka koji ću dugo pamtiti.

Lepota vaših pesama još više dolazi do izražaja zbog načina na koji vi govorite svoju poeziju. Je li to bogom dani talenat ili ste vi radili na njemu?

Ja godinama nastupam kao pesnik i vremenom se razvila potreba da na što bolji način pesmu kažem pred auditorijumom. Nije mi taj dar bio dat od samoga početka, mada nekakav glumački talenat u meni valjda postoji, ali ja se nikada nisam trudio da ga razvijam. Ja naprosto znam kako sam napisao svaku pesmu, znam koji su njeni smislovi, koje su nijanse, prosto dobro znam pesmu iznutra i onda mi nije teško da je pročitam i tako da istaknem upravo onu dimenziju koja je za nju značajna.

Rekli ste u jednom momentu da vi dobro znate koliko su vas vaše pesme koštale. Možete li nam to pojasniti?

Ja sam poeziju počeo da pišem kao klinac od desetak godina. I dan danas poeziju pišem zato što nemam nikakav drugačiji odgovor na takve izazove. Uostalom, odavno već i ne tražim spas od poezije. Pesma nastaje u trenucima pune iskrenosti koju dugujemo sami sebi, a dugujemo i Gospodu Bogu. To su trenuci kada se poezija, bar za mene, izjednačava sa nekom vrstom molitve, sa nekom vrstom najintimnijeg razgovora o temama koje me potresaju iz temelja. Poezija je za mene uvek imala takav dubinski smisao, kako u vreme kada sam počinjao da pišem tako i danas.

Ostavljate utisak smirenog, tihog čoveka, ali iz vaše poezije izbija nekakva snaga, recimo i strast, jaka osećanja, jasna mišljenja. Kako se to miri u vama?

I meni se čini da je to tako. Jedino molitva i molitvena posvećenost može to da izdrži. Svu tu raznolikost jedino dijalog sa gospodom može da drži unutar jedne celine. Ako postoji takva poezija koja jeste neprestano molitvena, onda je to ono što ja stvaram. Ma koliko to u nekim fazama i ne izgledalo kao molitva, prosto je to je neka vrsta najintimnijeg razgovora sa samim sobom i sa Gospodom.

Kako uspevate da se bavite svim tim što čini život i delanje pesnika Negrišorca, predsednika Matice Stanića i profesora na fakultetu?

Jasan odgovor nemam. I sam se čudim kako sam neke stvari uspeo da uradim, da napišem. Možda je tačna formula koja mi kaže da u stvari ništa ja tu nisam personalno uspeo da obavim. Sve to kao da se dešava mimo mene, pa neka viša, od mene mnogo jača energija računa na mene kao na neku vrstu posrednika ili pukog provodnika. Negde izvan mene se zbivaju neke temeljnije stvari, koje onda odlučuju o tome da neke od mojih pesama, a mozda i neki drugi oblici delatnosti izgledaju tako kako izgledaju. Bojim se da ako bih ja tu previše odlučivao, da bih ja to samo upropastio. To sam izričito rekao povodom knjige "Svetilni". Ovako je ispalo jedno unutrašnje svedočanstvo tog Duha Svete Gore i Hilandara, a jedino što sam valjano uradio jeste to što sam dopustio da sam taj Duh progovori.

G. Gligorijević

Potpisuje knjigu svojim čitaocima

Kakav je vaš stav i kao pesnika i kao predsednika Matice srpske o ćirilici i svim ideološkim, demagoškim i političkim diskursima kada je naše pismo u pitanju?

Mi dugujemo sopstvenom srpskom jeziku. Taj jezik ima zaista izvanredne, čudesne izražajne valere, i to najbolje pokazuju poezija i naša književnost. Ja sam svojim studentima isticao da, kao jedno lepo polje iskušavanja jezika, idu da slušaju ljude kako govore na pijaci, naročito da obrate pažnju na one darovite ljude koji čudesnim, bravuroznim jezičkim intervencijama umeju da privuku svakog ko ume da sluša.

Naše ćirilično pismo je uvek bilo ugrožavano kada je elementarni opstanak srpskog naroda bio ugrožen. I nije nikako dobar signal koji šaljemo da našom voljom da to pismo nestaje i da mi pristajemo na taj nestanak. Zato moramo da stvar obrnemo i da preispitamo sopstveno srce i glavu i da kažemo "hajde da mi našu ćirilicu stavimo da bude primarna u javnom prostoru". Treba, i dalje da znamo latinicu, ali ćirilično pismo mora da nam bude na prvom mestu, kao što nam i naš jezik i naša književnost i kultura treba da budu na prvom mestu.

Posle susreta sa našim ljudima u Torontu, kako vidite "prekomorsku dijasporu" i njenu vezu sa maticom?

Imam iskustva u kontaktima sa našim ljudima u dijaspori budući da sam radio kao mlad čovek kao lektor u Americi i dosta sam putovao i po Evropi i u raznim zemljama sretao naš narod. Ono što mislim da bi bilo jako dobro uraditi, a time i zaustaviti ili makar usporiti prirodni proces asimilacije koji će se nužno desiti kad tad, jeste kada bismo se svi nekako uvezali, ma gde bili, gde god da živimo. Nema nikakvog smisla bežati od svog jezika i kulture, niti je to bekstvo našem čoveku rešenje. Upravo to prožimanje kultura može i njegovoj deci da omogući najbolju moguću perspektivu. To je korisno ne samo za opstanak u Kanadi, nego je korisno i za očuvanje veze sa matičnom srpskom kulturom.