Petar Pajić: Pesmom opevao srpsku sudbinu
Srpska nacionalna akademija i Udruženje pesnika "Desanka Maksimović" iz Toronta organizovali su poetsko veče pod naslovom "Srbija je na robiji" posvećeno nedavno preminulom srpskom pesniku Petru Pajiću. Ovo veče nazvano je po stihu Pajićeve, verovatno najpoznatije pesme "Srbija".
- Pesma je ušla u narod, skoro da nema Srbina koji ne zna bar neki stih iz ove pesme: "Ja sam bio u Srbiji/ Srbija je na robiji"... Blago nama kada imamo takve pesnike, blago srpskim pesnicima čiji su stihovi poznatiji od njih samih - rekla je pesnikinja Katarina Kostić koja je zajedno s novinarom Živkom Cerovićem govorila o delu "srpskog Rilkea".
Petar Pajić bio je predstavnik simbolizma, ali i zavičajne i nacionalne poezije.
- Sve njegove misli, ispevane, ispisane i izgovorene, posvećene su srpskom nacionalnom biću. One su srž srpske sudbine, poistovećene sa teškom, preteškom borbom za opstanak, za slobodu od brojnih napadača i ugnjetavača kroz vekove - rekla je Katarina Kostić u svom osvrtu na Pajićevo pesništvo.
Ona je, takođe, pred prisutnim ljubiteljima poezije i poštovaocima Pajićevog dela evocirala uspomene na njeno zajedničko putovanje na Kosmet sa Pajićem i Slobodanom Rakitićem 2012. godine u okviru Međunarodnih književnih susreta protkano atmosferom srpske sloge i ljubavi koja se nigde ne može doživeti kao na Kosovu.
Rođen u Valjevu
Petar Pajić rođen je 1935. godine u Valjevu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je jugoslovensku i opštu književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Pripadao je grupi neosimbolista, zajedno sa Brankom Miljkovićem. Autor je 13 knjiga poezije i osam knjiga proze, od kojih je jedna satirična. Za svoje pesničko delo dobio je, između ostalih, a kao krunu svoga stvaralaštva, nagrade "Desanka Maksimović" 2014. i Žička hrisovulja 2010. godine.
Petar Pajić je preminuo početkom avgusta, a svojevremeno je o poeziji i pesmama govorio ovako:
- Pesnička stvarnost je večna stvarnost. Poezija pobeđuje vreme. I kada se smešta u određeno vreme, poezija se događa u večnosti. Ne obavezuje je nikakav princip distance, obavezuje je princip večne istine. Pesma, ako je prava, napisana je za sva vremena i ne treba je menjati, doterivati, prilagođavati nekom nazovi pravom vremenu.
Pajićeve stihove čitali su Amra i Dimitrije Porobić, Zorica Mišić, Vladimir Stjepanović i Radovan Đajić. Radovan Gajić čitao je izreke i izjave Petra Pajića za medije, a komemorativnoj večeri prisustvovao je i generalni konzul Srbije u Torontu Vasilije Petković. On je naglasio da bi Srpska nacionalna akademija trebalo da bude ambrela za sve srpske kulturne organizacije. Rekao je, takođe, da bi trebalo da se "što češće okupljamo u SNA, naše bogato istorijsko i kulturno nasleđe je najefikasnije oružje za uspostavljanje dobrih odnosa i zadobijanje ugleda kod drugih država, naročito onih koje su moćne".
"Srpski Rilke"
Novinar Živko Cerović je u osvrtu na Pajićevo delo naglasio:
- Petar Pajić je bio i ostao osobena ličnost i pojava u srpskoj poeziji druge polovine 20. veka. Ne bez razloga književna kritika ga je veoma rano nazvala "srpskim Rilkeom". U svojim ocenama kritičari su govorili da je Pajić čist lirik koji na najbolji mogući način spaja tradicionalno i moderno, istorijsko, intimno i metafizičko, težeći ka savršenstvu i besprekornom jezičkom izrazu, čistoti i harmoniji. Ovome se nema i ne može mnogo toga dodati. Kasnija Pajićeva poezija kreće u divergentnom pravcu. U stvari, vraća se tradicionalnim temama prethodne srpske poezije, te nacionalne istorije i života: porodici, zavičajnosti, rodoljublju i veri.
