Nemar države: Srbija digla ruke od Disa
Da je sreće i poštovanja, a očigledno je da ih nema u dovoljnoj meri, obeležavanje stogodišnjice smrti Vladislava Petkovića Disa (1880-1917), po mnogima jednog od najvećih srpskih pesnika i velikog rodoljuba, bilo bi održano u Zablaći, selu udaljenom od Čačka desetak kilometara, u Disovoj rodnoj kući koja je danas, najblaže rečeno, u jadnom stanju i samo je pitanje dana kad će se urušiti! Zidove i krov kuće odavno su pojeli vreme i nebriga onih koji bi trebalo da brinu o srpskom kulturnom nasleđu, pa će se zbog toga program koji veličaju pesništvo Vladislava Petkovića Disa ponovo održati daleko od pesnikove rodne kuće.
Meštani Zablaća jedinstveni su u stavu da bi najvažniji deo programa obeležavanja stogodišnjice Disove smrti trebalo da bude održan u njegovoj rodnoj kući.
- Međutim, kad bi se to dogodilo, videlo bi se kakav odnos država ima prema svojim pesničkim velikanima, među kojima je Vladislav Petković Dis u samom vrhu. Ovako, i mi meštani nesvesno okrećemo glavu od kuće koja je u samom centru sela. Na kući je propao krov kroz koji se vidi nebo, vrata su iskrivljena, a prozori su već satrulili i na njima su davno porazbijana stakla. Korov je svuda oko kuće, a od svega što je u kući ostalo jeste furuna nasred sobe u kojoj je rođen Dis. Mnogo puta smo insistirali da se kuća obnovi, to bismo uradili i mi meštani, ali to ne može da se uradi zbog raznih zakonskih predranji koje bi trebalo da obavi grad Čačak. Duša nas boli zbog toga što je kuća jednog od naših najvećih pesnika u ovakvom stanju, što nam se pred očima urušava, a s njenim urušavanjem se urušava i naš obraz - kažu brojni meštani, među kojima i članovi porodice Zečević, koji do poslednjeg detalja znaju sve o životu porodice Petković, Disu i žalosnoj sudbini i pesnika i njegove porodice.
Vladisalav je osnovnu školu završio u Zablaći, a šest razreda gimnazije u Čačku. Prema kazivanju porodice Zečević, Dis je bio sasvim prosečan đak koji u Čačku nije mogao da položi maturu, ali se već tada isticao kao pesnik, napisavši čuvenu pesmu "Na prozoru sveća gori" i to na francuskom.
- Iz Čačka je otišao u gimnaziju u Zaječaru, ali ni tamo nije uspeo da diplomira, pa je neko vreme radio kao učitelj u selu Prliti ispod Vrške Čuke, gde je ostao upamćen po boemisanju, kartanju i ispijanjau rakije u seoskoj krčmi. Međutim, i pored toga, njegov učiteljski rad je od školskih vlasti imao veoma dobre ocene. Kad mu je seoski život dosadio i kada više u toj sredini nije nalazio inspiracije za svoje pesme, 1903. godine se preselio u Beograd gde se, zahvaljujući Branislavu Nušiću, zaposlio kao pisar opštinske trošarine. I s tog posla je više puta otpuštan, ili je sam napuštao uz obazloženje "da mu je dosadilo da danima meri šljive" - pričaju meštani Zablaća, među kojima je mnogo onih koji naizust znaju sve Disove pesme.
U Beogradu je Dis živeo više nego skromno.
- Dane je provodio po beogradskim kafanama, najviše u kafanama na Skadarliji i u Pozorišnoj kafani, u društvu pesnika i boema tog vremena. To je vreme Disove nemaštine, ali i vreme kada je napisao najbolje pesme koje su bile po meri svima, osim po pesničkim merilima Jovana Skerlića koji je tada bio neprikosnoveni književni kritičar od čijih je kritika zavisila sudbina mnogih pesnika. Disovo boemisanje trajalo je dok nije sreo Hristinu - Tinku Popović s kojom se oženio i dobio ćerku Gordanu i sina Mutimira - pripovedaju Zablaćani.
Tadašnja vojna komisija je Vladislava Petkovića Disa proglasila nespobnim za vojsku jer je imao uske grudi, ali ta odluka nije umanjila pesnikov patriotizam, pa je nekako uspeo da kao novinski izveštač bude među herojima Balkanskih ratova. Potom, kada je izbio Prvi svetski rat, Dis je zajedno sa srpskom vojskom pregazio albanske gudure i stigao na Krf gde je teško oboleo, zbog čega je upućen na lečenje u Francusku.
Zla kob sina i ćerke
Vladislav Petković Dis je u braku sa Hristinom - Tinkom Popović dobio ćerku Gordanu i sina Mutimira. Međutim, kao i Disova, i sudbina njegove dece bila je tragična. Ćerka Gordana je nastradala u požaru kada joj je bilo šest godina, a sin Mutimir je završio prava i u činu kapetana Vojske Kraljevine Jugoslavije pridružio se pukovniku Draži Mihailoviću na Ravnoj gori. Nakon rata Mutimir se vratio u Beograd, ali je ubrzo po povratku misteriozno nestao i nikada se nije saznalo šta se s njim dogodilo. Meštani Zablaće su uvereni da se odgovor o Mutimirovom nestanku još krije u arhivama Udbe.
Međutim, želja da se bori za slobodu Srbije perom, kada već nije mogao puškom, bila je toliko jaka da je po svojoj izričitoj želji krenuo brodom ka Krfu gde nikada nije stigao. Brod na kome je bio i Dis je 17. maja 1917. godine u blizini Krfa torpedovala je nemačka podmornica. Brod je potonuo sa mnogim srpskim herojima koji su se vraćali sa lečenja, a Jonsko more je postalo plava grobnica i za Vladislava Petkovića Disa.
- Inicijativa da se kuća obnovi postoji odavno i prihvaćena je od grada Čačka, ali zbog brojnih pravno-imovinskih odnosa još uvek je neizvesno kada će to da se desi. Postoji i inicijativa Lize Braun iz Beograda, Disove rođake po ženskoj liniji, da se kuća obnovi i da to bude neka vrsta multimedijalnog centra posvećenog velikom pesniku. Međutim, i ta inicijativa čeka da se reše svi drugi pravno imovinski odnosi jer je imanje Petkovića više puta prodavno i preprodavano. Ove godine u školi u Zablaći, koja nosi ime po Disu, postavićemo njegovu bistu, a poslovi oko renoviranja kuće su u nadležosti grada - kaže za "Vesti" Bogdan Trifunović, direktor Gradske biblioteke "Vladislav Petković Dis" u Čačku.
Štampao knjigu o svom trošku
* Dis je bio pesnik iracionalnog, a slike je nalazio u podsvesnom. Bio je pesnik sumornih raspoloženja i očaja, njegov je izraz setan i muzikalan. Jovan Skerlić ga je kritikovao, a kasnija kritika, počevši od Isidore Sekulić, uvrstila je Disa među najbolje srpske pesnike nalazeći da je uveo u srpsku poeziju modernu poetiku i nov senzibilitet, i pored izvesnih jezičkih nebrižljivosti.
* Knjigu "Utopljene duše" Dis je objavio 1911. godine. Štampao ju je o svom trošku jer nije bilo izdavača koji bi objavio poeziju pesnika za koju je Jovan Skerlić, tada najuticajnija ličnost srpske kritike, tvrdio da je "neuka i gruba imitacija".
* Zbirka poezije "Mi čekamo cara" napisana je 1913. godine, a Disovi kafanski prijatelji su govorili da bi bilo bolje da joj je dao naslov "Mi čekamo para".
* Da bi se očuvala uspomena na velikana srpske poezije, Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis" u Čačku organizuje kulturnu manifestaciju Disovo proleće. Svečanost počinje 10. marta, na pesnikov rođendan, a završava se dodelom Disove nagrade. Disovo proleće podstiče stvaralaštvo mladih, pa svake godine nagrađuje najbolji rukopis za prvu pesničku zbirku. U ediciji Tokovi objavljeno je dosad 35 knjiga, a mnogi dobitnici danas su postali poznata pesnička imena.
* Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis" od 1964. dodeljuje Disovu nagradu za životno delo savremenog jugoslovenskog, odnosno srpskog pesnika. Nagrada se dodeljuje svake godine, a žiri zaseda u Čačku.
