Duše u kandžama sekti
Njene knjige su, kako sama kaže, gorki napitak za buđenje. Piše o temama koje su važne i o kojima mora da se govori. Za nju je jedino ispravno koračati kroz život i književnost gledajući istini u oči. Spisateljica Marija Miketić autorka je četiri romana, a raznovrstan dijapazon tema kojima se bavi čini je jedinstvenom na savremenoj književnoj sceni.
- Sve moje knjige bave se društveno angažovanim temama. To je ono što me se tiče. Ali, to su teme na ivici noža. Lako kao pisac možete da skliznete u nešto što ne želite, da počnete da donosite zaključke, da čitaocima nudite rešenja... A zadatak pisca nije da nameće svoje mišljenje. Njegov zadatak je da se nalazi na konturama života, da osvetli problem, da postavi pitanja o tome kako da se problem reši, ali ne i da sam iznalazi rešenja. Čitalac je pozvan da krene od sebe, a knjiga je tu da ga motiviše. Umetnost mora emotivno da nas dotakne jer samo tako ćemo biti podstaknuti na promene. To je moja ideja vodilja.
Emotivni triler
Poslednjim romanom "Crveni ibis" zaplovila je u žanr koji nije svojstven ženskim autorima, što joj je dalo dodatnu dozu autentičnosti.
- Reč je o trileru, koji kao takav nudi velike mogućnosti. To je žanr koji zahteva održavanje napetosti, ali i moralne rasprave. Kroz triler možete na divan način da komunicirate s mladim čitaocima. Danas niko nema strpljenja da čita široke opservacije, raskošne deskripcije, već želi da ih priča zgrabi i vozi do samog kraja. "U Crvenom ibisu" su dileme sećanja i pitanje zaborava. Ovaj triler se bavi dečjom psihologijom. U centru zbivanja su tri žene koje su kao deca odrasle u socijalnoj ustanovi, odbačene od bioloških roditelja. Bavim se time kako su one traume doživljene u detinjstvu apsorbovale kroz čitav život, kakve su posledice donele, na koji način su njihove psihe narušene. Govorim o tome kako je uplašeno i zanemareno dete kasnije uplašen i zanemaren čovek. Glavna junakinja je Ana Komrakov koja boluje od disocijalnog poremećaja ličnosti usled preživljenih trauma iz detinjstva. Ona potiskuje traumatične doživljaje, vizualizuje sve svoje boli, strahove, nesreće i pakuje ih u jedan žuti kofer. "Kad zaborav postane lekovit, sećanje može postati smrtonosno" - jedna je od poruka koje ova knjiga nosi. Triler je odličan žanr zato što čitalac nije samo pasivni posmatrač, već se angažuje, strepi, promišlja...
Njen prvi roman "Svedoci istinitog Boga" objavljen je 2002. godine.
- Reč je o knjizi koja je obradila istinito iskustvo devojke koja je prošla kroz versku sektu. To je jedna živa biografija, priča o putu jedne duše koja biva zarobljena, ali i oslobođena na kraju. Kao teolog, priključila sam se Svetosavskoj omladinskoj zajednici pri hramu Svetog Aleksandra Nevskog i tu sam oformila časopis za borbu protiv sekti. Za potrebe časopisa smo koristili prostorije pokojnog neuropsihijatra dr Cvetanovića, koji je bio vrstan poznavalac satanizma. Njemu se mnogo ljudi obraćalo za pomoć nakon što se izvuku iz neke sekte. Pisala sam genezu tih pacijenata, tako da sam se naslušala mnogo potresnih priča. Bilo mi je fascinantno kako jedna mlada i zdrava osoba iz normalne porodice, pod uticajem samoproklamovanog gurua, promeni strukturu svoje ličnosti u potpunosti i pristane na razne morbidne obrede koji se kose za zdravom logikom.
Savest i gresi
Tako je spoznala kako funkcionišu mnogobrojne sekte u Srbiji:
- Koriste se mehanizmi opšte hipnoze. To mi u početku nije bilo interesantno za pisanje. Prosto, kada čujete kako neki obredi izgledaju, jasno vam je da je to zlo, i tu mi nije bilo ničega inspirišućeg. Međutim, kad sam upoznala kako funkcionišu pseudohrišćanske sekte, tu sam se zaintrigirala jer je tu zlo prikriveno. Sve je pod velom hrišćanstva, propagira se Sveto pismo. Manipuliše se delovima, izvlače se iz konteksta i slaže u jednu privlačnu celinu. Oni svoje članove drže u jednom hipnotizerskom snu da je sve lepo, mirno, pod okriljem visokomoralnih vrednosti. To je ono što im omogućava da se novopridošli ljudi uvuku. Iza zaključanih vrata se svašta dešava. Mene su zanimali mehanizmi manipulacije, kako se love žrtve, kako se osoba može izvući iz sekte, kakve to posledice ostavlja...
Roman u koji je utkala najviše sebe ima naziv "Krv u ledu".
- To je potresna, bolna priča o porodičnom nasilju kroz tri generacije jedne porodice. Od Prvog svetskog rata pa naovamo prikazano je kako se gresi sele s generacije na generaciju. Greh je razorna slepa sila, a ako čovek ne osvesti šta je dobio u nasleđe od svojih predaka, a šta će ostaviti svojim potomcima, prenosiće večni kod porodičnog zla. U romanu su prikazani alkoholizam, neizlečive bolesti, fizičko maltretiranje, zlostavljanja... Glavna junakinja Danja Šener, u kojoj ima i delova mene same, zaustavlja to zlo. Kad savest progovori, gresi su zanemeli. To je poenta knjige. Ono što mi dobijemo u nasleđe od svojih predaka jeste ono sa čim mi otpočinjemo život. Ili ćemo da naučimo lekciju i preobrazimo svoju dušu, ili će nas zlo pojesti.
Tuga kao gorivo
Roman je autentičan jer je pisan na osnovu stvarnih ličnosti i istinitih događaja.
- To su događaji iz moje porodice, koje sam ja kroz čitavo detinjstvo slušala. Moj otac je ubijen kada sam ja imala dve godine. Taj opis u knjizi je istinit, urađen je prema izveštaju sa suđenja ubici. Prikazano je ubistvo moje babe za koje je kriv moj deda. Ipak, nisu ti likovi autentično članovi moje porodice, oni su arhetipovi. Kao što i Danja Šener nije moj apsolutni alter ego. Mnoge stvari su naglašene, domaštane, romansirane. Ako želim da pišem o porodičnom nasilju i da pokažem da je to jezivo, sve priče koje sam čula ikada na tu temu nagurala sam u jednu porodicu, i svalila na leđa Danje Šener koja je faktor preobražaja u knjizi, koja će podneti grehe svojih predaka. Ja sam sve to podigla na alarmantan stepen, da bih ukazala na problem. Kako je jedan moj profesor govorio, roman se piše kad gori kuća. Ako kuća ne gori, nema romana.
Smatra da je tuga pogonsko gorivo svakog pisca.
- Uvek se pitam da li su mi životne nedaće od detinjstva sa gubitkom oca pa nadalje date da bih imala o čemu da pišem. To je jedna zbirka ekstremnih gubitaka tokom čitavog života, što je dosta teško. Nema pisca koji ne piše iz neke svoje tuge. Retko će neko da "propeva" dok nešto duboko ne zapeče. Stvaralaštvo je jedna vrsta terapije, samolečenja. Najgore su one reči koje su progutane, jer one su i dalje tu, rastu i progutaće na kraju čoveka. Zato treba pisati...
Čitanje nasušna potreba
- Kao dete sam, kad očuh ugasi svetlo jer je vreme za spavanje, pod jorganom s malom lampom čitala. Najviše sam čitala ruske i domaće klasike. "Ana Karenjina" je za mene najbolji roman ikad napisan. To nije samo priča o ženi koja je prevarila muža i ostavila dete, već o otelovljenoj ljubavi na zemlji. Da li je apsolutna prava ljubav koja čak negira svoj porod prisiljena da klekne i čeka neumoljivi udarac industrijalizacije, novog poretka, oličenog brzim vozom? Obožavam Dobricu Ćosića, a njegovi "Koreni" su mi bili uzor za "Krv u ledu". Volim način na koji on piše. Mnogo je tu autora koji me oduševljavaju, posebno domaćih. Naša književna scena ima zaista sjajnih savremenih autora koje vredi pročitati.
Grof od Takova
Marijina druga knjiga "Evgenija Hajden" dotakla se istorijske teme.
- Govori o dinastiji Obrenović, pre svega o kralju Milanu. On je bio poznati bonvivan. Nije postojala žena koja je smela da ga odbije jer bi onda stradala čitava porodica. Istorija je zabeležila da je postojala austrougarska lepotica, koja je bila jedina koja je odbila kralja Milana. Istorija nije zabeležila njeno ime, pa sam joj ga ja dodelila. U romanu opisujem njegov život nakon abdikacije, kad je živeo pod imenom grof od Takova. Bavim se i lepoticom od koje je doživeo odbijanje i razrađujem kakve je posledice to imalo po nju i njenu porodicu.
Rad sa zavisnicima
Marija je tri godine radila u privatnoj ruskoj bolnici za lečenje bolesti zavisnosti. To iskustvo, pomoglo joj je u pisanju romana "Crveni ibis".
- Kada sam počela da radim u toj bolnici, svi su očekivali da ću pisati o zavisnicima, da ću u njima pronaći inspiraciju za svoje likove. Ali ja u tome nisam pronašla nikakav impuls. Ipak, za "Crveni ibis" mi je bilo neophodno poznavanje mnogih grana medicine. Tada sam shvatila da me sudbina nije dovela da u zavisnicima nađem inspiraciju, već u osoblju. Psihijatri i sestre su mi bili od velike pomoći. Slušala sam, zapitkivala, "krala" detalje...
Majka četvoro dece
Marija Miketić rođena je 19. februara 1975. godine u Beogradu. Po zanimanju je diplomirani teolog. Pod pokroviteljskom Srpske omladinske zajednice objavila je svoje prvo književno delo "Svedoci istinitog Boga". Izdavačka kuća Evrobuk 2014. godine objavljuje njen roman "Evgenija Hajden". U oktobru 2015. godine ista izdavačka kuća je objavila njen drugi roman "Krv u ledu". Kako je nasilje u porodici glavna tema ovog dela, u okviru manifestacije Dani aktivizma za unapređenje rodne ravnopravnosti, Panonska škola zdravlja dodelila joj je Nagradu za žensku izuzetnost. U oktobru 2018. godine izdavačka kuća Evrobuk objavila je njen treći roman "Crveni ibis".
Marija je majka četvoro dece: Strahinje, Srne, Andrije i Dalije.
