Region u kulturnoj besparici (2): Balkanski film kao prosjak

Ako se ima u vidu da na svaki uloženi evro, film u proseku vrati evro i po, bar tako pokazuje hrvatsko iskustvo, može se reći da ulaganje u filmsku industriju znači i ulaganje u privredu jedne države. Dok u Holivudu prosečno film košta 40-50 miliona dolara, režiseri u regionu tvrde da je minimalni iznos za niskobudžetni film 100.000 evra, a da se dobar igrani film ne može napraviti bez 600.000 evra, za šta je potrebno konkurisanje kod nekoliko fondova, što traje i po nekoliko godina.

M. Karović

A bioskopi zvrje prazni...

Za film "Ničije dete" Vuka Ršumovića bilo je potrebno sedam godina da se pojavi pred publikom. Srđan Dragojević tvrdi da nikad za 10 godina, koliko postoji Filmski centar, nije dobio na konkursu, a šest puta je konkurisao!

Najveći broj filmova u regionu snima se u Srbiji, dok Hrvatska izdvaja najviše novca za kinematografiju, oko osam miliona evra godišnje. Snimanje filmova u BiH je na nivou hobija ili mazohizma, a dobar kompromis je jedina strategija svakog bosanskog filmadžije.

Bosna je ostala bez bioskopa, u Mostaru ne postoji nijedan, Prijedor, gde su se prvi filmovi prikazivali 1925. godine u vreme Kraljevine SHS, ostao je na samo jednom bioskopu, dok u Sanskom Mostu film nije prikazan od 1992. godine! Od nezavisnosti do danas, Crna Gora je za kinematografiju iz budžeta izdvojila oko dva miliona evra. Skoro milion i po izdvojeno je za 16 dugometražnih igranih filmova crnogorskih autora, a od toga su samo tri prikazana u crnogorskim bioskopima.

Režiserka Mila Turajlić autorka je dokumentarnog filma "Cinemo Komunisto", posvećenog ulozi Avala filma u Jugoslaviji i njegovoj potonjoj propasti. Ona je istraživala arhive Avala filma, gde je otkrila da je nekadašnja Jugoslavija ne samo logistički, nego i srcem stajala uz film.

- Našla sam divnu arhivu u kojoj se sve to vidi: kako radnici po fabrikama sakupljaju novac za film, kako putuju stotinama kilometara da bi bili statisti, kako odlaze u bioskop i ne propuštaju nijedan film... Film je bio državni projekat, svi su učestvovali u pravljenju, svi su učestvovali u gledanju i imali ste osećaj da ti filmovi pripadaju svima. U arhivima iz šezdesetih godina vidi se da su Francuzi veoma voleli da dolaze u Beograd. Postoji knjiga snimanja filmova "Džingis kan" ili "Marko Polo", njihovi komentari kako izgleda snimati u Jugoslaviji, kakve su ekipe ovde... Stranci su nas doživljavali kao vrlo čudnu zemlju, Jugoslavija za njih nije bila istok, a nije bila ni zapad, već eksperiment sa socijalizmom i levičarskom idejom. Reditelji koji su dolazili ovde da snimaju bili su levičari. Oni su lično hteli da se uvere da li je jugoslovenska ideja ono što i oni žele u svojim zemljama. Nasmejao me je komentar Francuza, koji su se žalili na dve reči koje se neprekidno ponavljaju kod nas u bilo kojoj situaciji, i kad nešto nedostaje na snimanju, i kad se pogreši. Te dve reči su - nema problema!

Posle devedesetih godina prošlog veka, opšte državne, društvene i ekonomske devastacije, srpski film i kinematografija su u novi vek ušli sa sledećim statističkim pokazateljima: u Srbiji je 2000. godine bilo proizvedeno 10 dugometražnih igranih filmova. Radila su 152 bioskopa u kojima je održano 64.348 predstava. U bioskopu Balkan bilo je u proseku 118 gledalaca po projekciji.

U narednih nekoliko godina došlo je do porasta interesovanja za domaći film, pa je 2005. godine njega gledalo skoro milion gledalaca, ali posle toga dolazi do naglog i drastičnog opadanja broja filmskih gledalaca, posebno domaćeg filma.

Tako 2010. godine domaći film gleda svega 178.117 gledalaca. Uz to, sada je domaći film gledalo 39,5 gledalaca po predstavi. Do ovakvog rapidnog pada gledanosti domaćeg filma, ali i stranog, dolazi u vreme promašene privatizacije Beograd filma, kasnijeg propadanja i zatvaranja svih njegovih bioskopa.