Politika je kurva sa kojom ne smeš da zaspiš

Nisam mogao da procenim da ću toliko postojati u javnosti i da ću toliko filmova i televizijskih serija uraditi. Da sam to planirao na početku svoje karijere, uplašio bih se. Bio sam svaštara, nema šta nisam radio.

M. Karović

Za njega nije bilo malih i velikih uloga: Velimir Bata Živojinović

Ne radi se ni o raskošnom talentu, nego o potrebi da se radi. Prema tome, ne možeš da biraš šta ćeš da radiš, nego ono što ti ponude. Ja sam to savladao, pa su mi reditelji uvek nudili uloge, možda ni sami ne znajući zašto. Tako se i opstane jer šta bi radio sada kada se ne snimaju partizanski filmovi. Znači, morao sam da radim drastično vulgarne filmove, da ne kažemo porniće, jer to još nismo radili.

Ovako je, iskreno kako je samo on umeo, o svojoj karijeri pričao Velimir Bata Živojinović u intervjuu za nedeljnik "Oko", izdanje "Vesti", krajem 1999. Naše reportere dočekao je u svom kabinetu u Skupštini Srbije jer je u to vreme bio narodni poslanik iz redova Socijalističke partije Srbije. Na početku razgovora Bata je rekao da "od svega najviše voli da se zavitlava, uvek i na svakom mestu".

Izmišljene afere

Nije se libio da kaže da su ga novinari i stvorili:
- Šta znači biti glumac, a da niko ne zna da postojiš? Dok nije bilo televizije, prava je retkost i dragocenost bila da vam slika izađe u novinama. To će mladi glumci shvatiti, posebno oni koji ne žele da daju intervjue. Jer, ne možeš da se baviš javnim poslom, a da ćutiš o tome. A bilo je i veštih dogovora sa novinarima kada opadne malo popularnost, pa su pravili čak i izmišljene afere. Sa pokojnim Slavkom Lazarevićem smo izmislili da Bata Živojinović u ovakvom jednom društvu ima i svoj klan. Da je on taj koji određuje ko će da radi i šta će da radi. To je bilo za vreme stare Jugoslavije i onda su sve republike to jedva dočekale da me napadaju. A to je isključivo bilo radi dizanja popularnosti u dogovoru sa dobronamernim novinarima. Moja velika zahvalnost upućena je i onim zlonamernim novinarima, samo zato što su pisali o meni. Čak je zagrebačka televizija, na primer, posebno snimila emisije o klanovima u Srbiji.

Ali, zato vas nikada u javnosti nisu pratile afere u privatnom životu.
- To su vrlo intimne stvari. Bilo je iskušenja, pogotovo kad je čovek mlađi, ali ja sam od početka svog rada bio u braku. Mislim da je to neko nasleđe, posebno kod nas Srba, da se ispoštuje porodica. Jer, ako nisi u stanju da vodiš svoju porodicu, onda nemoj ni da se baviš javnim poslovima, pogotovu ne politikom. Onda nećeš znati da vodiš ni državu. Sačuvao sam porodicu bez većeg napora jer je moja supruga uvek išla sa mnom svuda, kao i deca kad god su mogla i želela. Sve zavisi od čoveka.

Da li vam je žao što vaša ćerka Jelena, za koju se zna da je nesporan glumački talenat, nije nastavila vašim stopama?
- Ne. Probala je tri puta da se upiše na Akademiju i nisu je primili.

Zato što je vaša ćerka?
- Nažalost, da. Profesor kod koga je polagala prijemni rekao je da ne može da je primi jer mnogo liči na Batu Živojinovića. To je krajnje nehumano, da ona liči na tako ružnog čoveka kao što sam ja. Ali, ona je našla svoj put. Mene su iz četvrtog puta primili, možda je i ona mogla da pokuša još jedanput.

M. Karović

Pročitajte još:

* Svetski mediji o Bati: Preminula megazvezda jugoslovenskog filma

* Valter nije umro, već otišao u legendu

* Kolege o smrti velikana: Pored njega svi smo bili sporedni

* Svi plakali za Batom

Kinezi brane Srbiju

Veliku popularnost ste stekli igrajući junake iz NOB-a.
- Jedno vreme su bili popularni partizanski filmovi, pa onda umetnički, pa su se visoko kotirale komedije. Trebalo je preživeti između tih faza. Bilo je i akcionih tzv. strip filmova koje je naša kritika napadala, kao na primer dela Hajrudina Krvavca, Žike Mitrovića. Period filmova sa tematikom iz NOB-a je kratko trajao. U petnaest godina se snimalo sedam-osam takvih filmova. "Kozara", "Neretva", "Sutjeska", svaka republika je imala svoju "Užičku republiku". Pošto sam imao zadovoljstvo da radim u tim filmovima, prikačili su mi da sam partizanski glumac, što je meni vrlo drago, ali to je bio kratak period, izuzetan.

Film "Valter brani Sarajevo" još se prikazuje u Kini.
- Oni za svaku svoju Novu godinu emituju taj film. I ne samo taj film, nego i "Most" i "Diverzante". A zašto, to je jedan neobjašnjivi fenomen. Pošto sam bio više puta tamo, imao sam obavezu i prema sebi i prema tim ljudima da objasnim o čemu se radi. A ključ je u tome što je njihov veliki istorijski marš na čelu sa Mao Cedungom, identičan sa našim NOB-om. E, pošto nisu znali da naprave film o tome, na jedan moderan dramaturški način, jer još nisu bili odnegovali svoju filmsku tradiciju, oni su film "Valter brani Sarajevo" prihvatili kao svoj.

Da li nas Kinezi vole zahvaljujući vama?
- Moja zasluga je mala, ali značajna, jer oni znaju iz koje je zemlje Valter. Za vreme bombardovanja sam dao intervju za centralnu kinesku televiziju. Došli su kod mene u selo, u moju Koraćicu, i napravili smo razgovor u trajanju od 30 minuta. Oni su taj intervju puštali u nekoliko navrata, pa su onda na svakih sat vremena puštali segmente od po pet minuta. Posle nedelju dana prikazivanja, čak 110 miliona Kineza se prijavilo da dođe i pomogne Valteru i njegovom narodu. Zar to nije božanstveno, dirljivo?

Kada odete u Kinu, da li vas gledaoci prepoznaju?
- Nedavno sam bio baš u Kini sa svojim sinom i dogodilo se nešto čudno. Priredili su nam, kao po običaju, veličanstven doček i mada sam ja mišljenja da me oni previše vole, sada se meni nisu uopšte obraćali, nego mom sinu. Zamislite, tražili su mu i autograme! Naime, kada sam snimio ulogu Valtera imao sam isto godina koliko moj sin Miljko sada ima. A Kinezi ne mogu da veruju da Valter može da ostari.

Poslanici kao glumci

Je li su poslanici možda tražili da im držite časove glume ili su i bez toga dovoljno talentovani?
- Svako živo biće, svaki dvonožac, može biti sjajan glumac, samo ako mu se lepo priđe. U Skupštini Srbije je tema jedinstvena za jedno zasedanje, samo je stvar ko će koga više da napadne. E, tu se glumi. Poslanik nije ni svestan da to radi. Mnogi od nas u životu kažu: "Ma, nemoj da mi glumiš", a niko ne zna šta je to gluma. Čim je čovek došao u situaciju da zastupa nekoga, da bude poslanik, on to mora da odigra na razne načine. Jedan viče, drugi vređa, treći je miran, ima onih koji se mnogo ne deklarišu u samoj Skupštini, nema ni razloga, što sam i ja shvatio posle nekoliko godina. Sve je to igra. Neću da kažem da je Skupština pozorišna akademija jer poslanici imaju svoja zaduženja i van nje, a najvažnije je animirati narod.

Mnogi se i danas pitaju šta vam je trebalo da, posle briljantne glumačke karijere, počnete da se bavite politikom?
- Svi komentarišu, a niko mene ne pita. Mislim da ne grešim kada kažem da treba ući u bilo koju partiju, naravno smatram da je moja Socijalistička partija Srbije najbolja, i da zajedno rešavamo probleme od kojih se mnogo ljudi distancira i kaže "mene ne interesuje politika". Pa, šta takvi ljudi zamišljaju, da ja vodim ovu državu umesto njih, da ja vodim bitku za opstanak ovog naroda? Najlakše je reći - ne znam, ne zanima me i slično, ja sam čovek koji nema nikakvih političkih ambicija i držim se jedne rečenice koju je izrekao jedan pametan čovek: "Politika je kurva s kojom možeš da spavaš", a ja sam dodao: "Ali, ne smeš da zaspiš."

Jeste li zadovoljni onim što ste postigli na ovom polju?
- U ovu Komisiju za predstavke i žalbe, gde sam u stalnom kontaktu sa narodom, došao sam kao u svoju porodicu. Ovde ljudi dođu, jer me znaju, i odmah mi se obrate sa rečima: "Zdravo, Bato." Za ovih devet godina ne postoji čovek, za koga sam rekao da neću ili ne mogu da ga primim. Na kraju krajeva, ne bih ovde sedeo nijednu sekundu kada ne bih mogao da primim bilo kog građanina iz Srbije. To jeste moj dijapazon, komunikacija sa narodom. Doprinosim onako kako mogu, iako u mojoj partiji od mene niko ne traži ništa.
Od uvreda od pohvala

Da li ste kao glumac, kojeg publika obožava, pošteđeni kao poslanik SPS-a od iste te publike koja demonstrira?
- Na neki način, ja sam bio zadužen da primim te koji protestuju. Kada stojim ispred vrata Skupštine, oni mi duvaju, tandrču i viču: "Pederu, pederu, dođi vamo!" Kada uđem u kolonu, a oni skandiraju "Majstore, majstore, bravo!". I idem ja tako sa njima, a posle 10-15 metara izađem iz reda i opet uđem u Skupštinu. Oni opet dobacuju "Pederu, pederu". To je to, ako si sa mnom, ti si sjajan, ako nisi, ti si najgori.

Da li vas zabrinjavaju te demonstracije?
- Nema svrhe više za teškim demonstracijama, jer ništa ne zavisi od nas, nego od onih koji prave nepotrebne gluposti. Treba da priđemo jedni drugima, a ne da jedni drugima pretimo skidanjem glave. Postoji zakon, red, i to mora da se poštuje. Postoje i izbori, pa kako prođeš, prođeš. Plašim se jedino da neke zatucane vođe ne isforsiraju nešto i da narodu nešto ne uđe u glavu i da to dovede do nekog sukoba, obračuna, ne daj Bože. Malo li je ovo što nam ovi rade spolja, pa treba i mi da se sukobljavamo iznutra.

Na Saboru dijaspore '99. bili ste među našim zemljacima najpopularniji političar. Zašto je sve više onih koji napuštaju Jugoslaviju?
- Mnogo ih je otišlo, ali ih je mnogo došlo. Naši ljudi su prvo išli u inostranstvo da zarade više. Imam utisak da narod odlazi da bi preživeo i bolje živeo. Ovde je teško. Meni jedino smeta što se ne vraćaju i što im deca ne znaju srpski jezik. Neka ostanu da žive tamo gde im je sudbina, ali neka zapamte ko su i šta su i odakle su. I neka decu nauče srpsku "ćiru".

Da li ste zadovoljni onim što ste postigli u životu?
- Bilo bi nenormalno da sam razmišljao o tome da ću obarati neke rekorde i godišnje i jugoslovenske. Kada sam počinjao karijeru, bio sam srećan da postojim i da radim. I previše sam snimio, jeste to divno i lepo, ali... I još uvek intenzivno snimam. Presrećan sam da sam uspeo, valjda me tako život vodio, da radim ono što volim i da stvaram svoju porodicu. Danas sam jedan srećan deda. Najkraće rečeno, u fudbalskom žargonu, počeo sam od seoskog zonaša i stigao do reprezentacije.

Samo nas nevolja ujedinjuje
- Ja sam rođen u Šumadiji. Zato mi nije teško da upoznam sa kakvim narodom živim. S jedne strane, mi sa pravom smatramo da smo veliki narod po svom duhu, snazi, dostojanstvu. Kod nas postoji i jedna briga za život u onom trenutku kad je najstrašnije, ti misliš na nekog drugog, a ne a sebe. Zato nam se svi dive, sem onih koji nas bombarduju. S druge strane, jedino kad nas neko ubija, kolje, satire, bombarduje, onda smo kao prava porodica. A što se događa sa nama sada kada toga nema, odmah se rasturimo. Tri dana smo zajedno, pa petnaest, nismo. Takav smo mentalitet, genetski je tako. Ne daj Bože da nas opet neko bombarduje, mi bismo opet bili zajedno.