Jugoslovenka zauvek: Priča o lepoj stolarevoj kći

Kada su klapera Rajka, omiljenog saradnika reditelja Aleksandra Ace Đorđevića, pitali koja je glumica po njemu najbolja, jer nema sa kojom nije sarađivao, on je kao iz topa rekao Melita Bihali - jer je raskošna kao mercedes!

Njegova izjava je ušla u legendu koja se i danas prepričava kada se pomene ime naše sagovornice, koju upravo tako pamti širi auditorijum - po lepoti i upečatljivim epizodnim ulogama koje je nanizala kao nisku bisera tokom svoje karijere.

Svakako najupečatljivija jeste njena rola služavke Olje u porodici Topalović u filmu Slobodana Šijana "Maratonci trče počastan krug", o kojoj se i danas piše.

Oni upućeniji znaju da je Melita glumica koja se se uspešno bavila i pisanjem, adaptiranjem i režiranjem predstava za decu. Iako su joj talenat i lepota doneli brojne filmske i televizijske ponude, većinu je odbila pošto su joj prioritet bili brak i njen matični teatar Malo pozorište "Duško Radović" u kojem je provela 40 godina. Zato, iako nije bila takozvana velika zvezda, svi su je znali jer su je još kao deca zapamtili i zavoleli.

- Nisam imala prazan hod u poslu i taj kontinuitet mi je bio veoma važan. Film i televizijske serije su bili lepi izleti u odnosu na ono što sam radila u pozorištu. U lutke sam se davno zaljubila, a prvu mi je od drveta napravio otac, koji je bio stolar. Drugu igračku, belog psa, dobila sam u izbegličkom kampu u El Šatu, gde sam bila za vreme rata. A kada sam se prvi put susrela sa marionetskim pozorištem, znala sam da je to ono pravo za mene. Radila sam najlepši posao na svetu - kaže za "Vesti" Melita Bihali, koja je udahnula dušu i oživela na sceni brojne lutkarske junake, a deca su je obožavala i kada je bila u liku veštice.

- Naravno, navijaju protiv veštice, teraju je, nastane galama i da bi se predstava nastavila, iznenadim ih i samo se nasmešim. Oni se istog momenta umire i ja posle teram dalje.
Na pozorišnim daskama je bila i mačka i pas i riba, glumila je i dečake i Babarogu... Ali, kako kaže, najdraži joj je Pinokio kojeg je tri puta igrala i jednom režirala jer je vraća u detinjstvo, ocu stolaru i prvoj lutki koju je nazvala Nikolina.

- Ona je imala ime, a ja sam svoje pravo ime saznala tek u školi. Naime, godinama sam mislila da se zovem Marija, jer su me tako svi zvali. Bila sam iznenađena kada sam saznala da se zovem Melita, a ime mi je dao otac po Krležinoj junakinji iz "Lede".

Ne postoji dečje pozorište ili festival na prostoru bivše Jugoslavije gde nije igrala za mališane. I kada se zemlja raspala, putovala je uzduž i popreko kako bi im izmamila osmehe i ulepšala detinjstvo.

- Stalno sam izmišljala neke nove predstave kako bih animirala najmlađe i naučila ih nečem novom. Jedna od njih je bila "Maša, mašta i slova" gde se kroz igru i pesmu uči azbuka. Sećam se koliko je gostovanje sa tim komadom bilo veselo i dirljivo u Kninu, kao i u Trstu, gde ima mnogo našeg sveta. Deca su pevala tokom cele predstave, pa sam na kraju rekla: "Dobro, ovo je bilo za vas, ajmo sada nešto za odrasle" i počela da pevam Bajaginu pesmu: "Moji su drugovi biseri rasuti, po celom svetu...". Publika ju je u momentu prihvatila, svi smo pevali uglas kao jedan - priseća se sa radošću i setom naša sagovornica.

Iako je već prilično dugo u penziji, ova dama anđeoski mladalačkog osmeha ne miruje. Deci je ostala verna i kad god je pozovu gostuje po školskim ustanovama, a odraslu publiku je nedavno počastila knjigom "Mare Nikolina ili: Eto, šta ti je život", koju je posvetila svojoj majci i njenim sapatnicama.

- Prvo je to bio dramski tekst, ali prijatelji su me nagovorili da ga pretočim u knjigu. Inspiracija su mi bile moja majka, koja je volela da se šali i bila je omiljena u društvu, i njene drugarice i komšinice, njihovi lepi i tužni trenuci, koje sam spojila u jednu ispovest kroz lik baba Mare - objašnjava Melita, čija je knjiga emotivno i slikovito, duhovito i mudro štivo napisano na dalmatinskom dijalektu, a za koju je prof. Nikola Lorencin, filmski i TV reditelj, između ostalog napisao:

"U neko doba života, onda kada s obzora otplove sve lađe, dođe vreme - razgovora i govora, sećanja i razmišljanja o uteklom životu i nestalim brodovima: samo dim, na tankoj crti što deli kopno od mora, nebo od zemlje, život - od smrti. Došlo vreme reči i govora, pripovedanja u prvom licu, ako ne monologa, ono tihog i diskretnog dijaloga, gotovo sam sa sobom. Da bi se našao ili samo taknuo odgovor: Eto, šta ti je život! Ili kao u onoj pesmi: Ča je život vengo fantažija. Tako između života i fantažije pripoveda i seća se, misli i zaključuje Melita Bihali."

Između dve korice dotakla se i teme o kojoj se, za razliku od Vojvodine, nikada nije pisalo, a to je kolonizacija Istre.

- I moja porodica se preselila u Istru, iako nismo imali potrebu za tim. Takvo je bilo naređenje - kaže Melita Bihali, koja je kroz lik baba Mare opisala i raspad SFRJ, i za kraj ovog susreta naglasila da je rođena kao Jugoslovenka i da će tako i umreti.