Jugoslovenka zauvek: Priča o lepoj stolarevoj kći

Njegova izjava je ušla u legendu koja se i danas prepričava kada se pomene ime naše sagovornice, koju upravo tako pamti širi auditorijum - po lepoti i upečatljivim epizodnim ulogama koje je nanizala kao nisku bisera tokom svoje karijere.

Svakako najupečatljivija jeste njena rola služavke Olje u porodici Topalović u filmu Slobodana Šijana "Maratonci trče počastan krug", o kojoj se i danas piše.

Oni upućeniji znaju da je Melita glumica koja se se uspešno bavila i pisanjem, adaptiranjem i režiranjem predstava za decu. Iako su joj talenat i lepota doneli brojne filmske i televizijske ponude, većinu je odbila pošto su joj prioritet bili brak i njen matični teatar Malo pozorište "Duško Radović" u kojem je provela 40 godina. Zato, iako nije bila takozvana velika zvezda, svi su je znali jer su je još kao deca zapamtili i zavoleli.

- Nisam imala prazan hod u poslu i taj kontinuitet mi je bio veoma važan. Film i televizijske serije su bili lepi izleti u odnosu na ono što sam radila u pozorištu. U lutke sam se davno zaljubila, a prvu mi je od drveta napravio otac, koji je bio stolar. Drugu igračku, belog psa, dobila sam u izbegličkom kampu u El Šatu, gde sam bila za vreme rata. A kada sam se prvi put susrela sa marionetskim pozorištem, znala sam da je to ono pravo za mene. Radila sam najlepši posao na svetu - kaže za "Vesti" Melita Bihali, koja je udahnula dušu i oživela na sceni brojne lutkarske junake, a deca su je obožavala i kada je bila u liku veštice.

- Naravno, navijaju protiv veštice, teraju je, nastane galama i da bi se predstava nastavila, iznenadim ih i samo se nasmešim. Oni se istog momenta umire i ja posle teram dalje.
Na pozorišnim daskama je bila i mačka i pas i riba, glumila je i dečake i Babarogu... Ali, kako kaže, najdraži joj je Pinokio kojeg je tri puta igrala i jednom režirala jer je vraća u detinjstvo, ocu stolaru i prvoj lutki koju je nazvala Nikolina.

- Ona je imala ime, a ja sam svoje pravo ime saznala tek u školi. Naime, godinama sam mislila da se zovem Marija, jer su me tako svi zvali. Bila sam iznenađena kada sam saznala da se zovem Melita, a ime mi je dao otac po Krležinoj junakinji iz "Lede".

Ne postoji dečje pozorište ili festival na prostoru bivše Jugoslavije gde nije igrala za mališane. I kada se zemlja raspala, putovala je uzduž i popreko kako bi im izmamila osmehe i ulepšala detinjstvo.

- Stalno sam izmišljala neke nove predstave kako bih animirala najmlađe i naučila ih nečem novom. Jedna od njih je bila "Maša, mašta i slova" gde se kroz igru i pesmu uči azbuka. Sećam se koliko je gostovanje sa tim komadom bilo veselo i dirljivo u Kninu, kao i u Trstu, gde ima mnogo našeg sveta. Deca su pevala tokom cele predstave, pa sam na kraju rekla: "Dobro, ovo je bilo za vas, ajmo sada nešto za odrasle" i počela da pevam Bajaginu pesmu: "Moji su drugovi biseri rasuti, po celom svetu...". Publika ju je u momentu prihvatila, svi smo pevali uglas kao jedan - priseća se sa radošću i setom naša sagovornica.

Iako je već prilično dugo u penziji, ova dama anđeoski mladalačkog osmeha ne miruje. Deci je ostala verna i kad god je pozovu gostuje po školskim ustanovama, a odraslu publiku je nedavno počastila knjigom "Mare Nikolina ili: Eto, šta ti je život", koju je posvetila svojoj majci i njenim sapatnicama.

- Prvo je to bio dramski tekst, ali prijatelji su me nagovorili da ga pretočim u knjigu. Inspiracija su mi bile moja majka, koja je volela da se šali i bila je omiljena u društvu, i njene drugarice i komšinice, njihovi lepi i tužni trenuci, koje sam spojila u jednu ispovest kroz lik baba Mare - objašnjava Melita, čija je knjiga emotivno i slikovito, duhovito i mudro štivo napisano na dalmatinskom dijalektu, a za koju je prof. Nikola Lorencin, filmski i TV reditelj, između ostalog napisao:

"U neko doba života, onda kada s obzora otplove sve lađe, dođe vreme - razgovora i govora, sećanja i razmišljanja o uteklom životu i nestalim brodovima: samo dim, na tankoj crti što deli kopno od mora, nebo od zemlje, život - od smrti. Došlo vreme reči i govora, pripovedanja u prvom licu, ako ne monologa, ono tihog i diskretnog dijaloga, gotovo sam sa sobom. Da bi se našao ili samo taknuo odgovor: Eto, šta ti je život! Ili kao u onoj pesmi: Ča je život vengo fantažija. Tako između života i fantažije pripoveda i seća se, misli i zaključuje Melita Bihali."

Između dve korice dotakla se i teme o kojoj se, za razliku od Vojvodine, nikada nije pisalo, a to je kolonizacija Istre.

- I moja porodica se preselila u Istru, iako nismo imali potrebu za tim. Takvo je bilo naređenje - kaže Melita Bihali, koja je kroz lik baba Mare opisala i raspad SFRJ, i za kraj ovog susreta naglasila da je rođena kao Jugoslovenka i da će tako i umreti.