Zlo ima bezbroj lica

Nema Srbija mnogo pisaca koji su toliko cenjeni u zemlji ili inostranstvu poput Filipa Davida. Ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade za roman "Kuća sećanja i zaborava" kaže za "Vesti" da je priznanje loše po zdravlje pisca, a odlično za knjigu.

Fonet

Sećanjem protiv mržnje: Filip David

U romanu "Kuća sećanja i zaborava" pokušavate da definišete zlo. Koliko ste u tome uspeli i šta ste zaključili?
- Zlo ima bezbroj svojih lica. Ono je sveprisutno, sveobuhvatno, ali ipak nije svemoćno, što pokazuje istorija čovečanstva koje opstaje uprkos stalnom prisustvu zla. Nemoguć je poduhvat definisati pojam zla, to je tema za phihologe, naučnike, istoričare. Pisci samo pripovedaju o različitim sudbinama u različitim vremenima, o tragičnosti ljudske egzistencije u vremenima koja nazivamo tragičnim i mračnim. Pisac postavlja pitanja, sva ta pitanja, ali ne da bi dao neke konačne odgovore.

Pročitajte još:

Tanjug

* Hrvatski pisac: Srbofobija je najvažnija odlika hrvatske kulture

* Filip David: Uvredljivo je što je Vulin išao u Aušvic

* "Životinjski kapitalizam je ubio književnost"

* Filip David dobitinik NIN-ove nagrade za roman godine

Da li mislite da je zlo univerzalno, nešto čemu ljudski rod nikada neće uspeti da se odupre?
- Ljudska istorija pokazuje da je ono što nazivamo zlom stalno prisutno, da se javlja u svim epohama. Pisana i usmena istorija gotovo svih naroda ispunjena je tragičnim iskustvima stradanja, na kojima su zasnovani mitovi, tradicija, neka od velikih umetničkih dela koje pripadaju veličanstvenim spomenicima kulture.

Suprotstavljate se tezi Hani Arent da je zlo banalno. Zašto je ona poverovala i prevarila se da se zlo Holokausta ne može više ponoviti?
- Slučaj Hane Arent, jedne veoma umne žene, pisca i filozofa, još jedan je dokaz koliko je teško, zapravo nemoguće, odrediti pravu suštinu zla. Po sopstvenom priznanju, Hana Arent je toliko bila zaokupljena strašnom mogućnošću da se zločini poput Holokausta u budućnosti mogu na ovaj ili onaj način ponoviti ako je zlo univerzalno, radikalno, metafizičko. Ta pomisao toliko je uznemiravala, nije imala mira ni danju, ni noću. A onda je došao preokret na suđenju Adolfu Ajhmanu u Jerusalimu, jednom od najodgovornijih zločinaca za Holokaust. Videla je na optuženičkoj klupi samo običnog birokratu, shvatila je, kako kaže, da su zločini kažnjivi i da se zlo može zaustaviti ako se zločincima sudi i presudi. To "saznanje" vratilo je Hani mir i san. Ali, evo, vreme koje je iza nas, ubedljivo je dokazalo netačnost Haninih teza. Zločini, i to oni najvećih razmera, genocida, ponavljaju se. Gotovo da nema godine da se negde, na nekom delu zemljine kugle ne dogode zločini nezamislivih razmera, istrebljenje čitavih naroda, besmisleni ratovi u kojim stradaju milioni, nedužne žene i deca. Zlo ne odstupa, čak, postaje sve moćnije, sve nezaustavljivije, zahvaljujući, između ostaloga i usavršavanjem novih tehnologija ubijanja.

Zbog čega se o Holokaustu, koji se u Srbiji i odigrao govori i piše premalo i u kojoj meri je antisemitizam bio ili je i danas snažan u Srbiji?
- Znate, na neka pitanja je teško odgovoriti. Ovo je jedno od takvih pitanja. Malo je poznato da je samo u Beogradu za vreme nacističke okupacije bilo pet logora, od koji su neki poput Topovskih šupa i Sajmišta bili "logori smrti". Ti logori ni do dana današnjeg nisu dostojno obeleženi, ta užasna mesta gde su samo malobrojni preživeli i gde su isprobani načini masovnih pogubljenja kasnije primenjeni u Aušvicu, Dahauu i na sličnim stratištima. Blizu 90 procenata srpskih Jevreja stradalo je još pre nego što je u ostalom delu Evrope počela da se sprovodi odluka o "konačnom rešenju" jevrejskog pitanja. To ne bi bilo moguće bez saradnje kolaboracionističkih vlasti Milana Nedića i okupatora. A antisemitizma, otvorenog ili pritajenog, ima svuda tamo gde su prisutne različite teorije zavere koje postaju objašnjenje za sve nedaće i nevolje koje pogađaju neku sredinu. Time se može objasniti i kod nas mnoštvo knjiga sa antisemitskom tematikom, posebno onih koje su inspirisane "Protokolima sionskih mudraca", najpoznatijim svetskim antisemitskim zločinačkim falsifikatom, o tobožnjoj svetskoj jevrejskoj zaveri.

Ako već postoji "jugosfera" u ekonomiji, u sportu, a sasvim sigurno u muzici, zbog čega nemamo književnu jugosferu?
- Postoje pisci iz naših različitih sredina koji se i dalje međusobno poštuju i uvažavaju, razmenjuju knjige. Naravno, bilo bi dobro da je toga više, ali kako izgleda, političari nisu mnogo zainteresovani za ovu vrstu saradnje. Čak bih rekao da se postojeća saradnja odvija nasuprot političarima. U poslednje vreme ima i filmskih koprodukcija koje potpisuju producenti iz novih država, nekadašnjih republika. Ima i primera da hrvatski izdavači objavljuju srpske pisce ili srpski hrvatske književnike. Ali, još uvek ima onih koji se suprotstavljaju svakoj vrsti saradnje, za koje ratovi još nisu završeni.

Rekli ste jednom i da u Srbiji postoji izvestan kontinuitet sa devedesetim, kao da smo u svim "promenama" zapravo menjali izvođača radova, a ne ciljeve?
- Danas su u Srbiji na vlasti političari iz devedesetih godina. Neki od njih su uveliko odgovorni za sve ono što nam se u tim devedesetim godinama dogodilo, sukob sa čitavim svetom, sankcije, ekonomska katastrofa. Da li oni sada mogu da budu "spasioci"? Čisto sumnjam. Možda i mogu, čuda se ponekad događaju, ali to mi izgleda malo verovatno.