"Životinjski kapitalizam je ubio književnost"

Kad pogleda preko ramena, vidi jednog upornog pisca koji se stalno, na ovaj ili onaj način, vraća pitanju identiteta. Vladislav Bajac, jedan od naših najznačajnijih i najprevođenijih pisaca srednje generacije i direktor izdavačke kuće Geopoetika, kaže da je danas u Srbiji teško biti i izdavač i pisac jer se plaća ceh dvostruke profesije. Ekonomska situacija nije laka, pa se mora više raditi u izdavaštvu, a pisanje trpi.

V. Sekulić

Vladislav Bajac, pisac i izdavač

Kako je biti izdavač u Srbiji?

- Izuzetno teško. Svaki ozbiljno rađen posao podrazumeva i tegobe. Bilo bi iluzorno da mislite da može nešto lako i brzo. Doduše, moderno doba pokazuje da i to može. Nezgodno je što država izuzetno malo pomaže izdavaštvu. Kasni u startu, nema dovoljno novca, ne samo u budžetu, nego u odvajanju za kulturu. To je na nivou ispod svake časti. Jedino mogu da pohvalim Ministarstvo kulture pošto smo pre pet godina pokrenuli ediciju "Srpska proza u prevodu". Objavljujemo srpske autore svih izdavača, prevodimo ih na engleski jezik za srpsko tržište, za Srbe u dijaspori, za one koji su zaboravili jezik, turiste. I to je jedini moj pozitivan odnos sa državom.

Kako je biti pisac u Srbiji?

- Pisci se bore. Nema vidova pomoći ni na bilo koji način. Nagrada imamo previše, na stotine se broje. To je previše i za Ameriku. Mi patimo od kompleksa niže vrednosti kako god se okrenemo. Međutim, ovde ima divnih ljudi, naročito građanske klase koja je ekonomski upropašćena, ali je više one druge sorte ljudi koja je prihvatila komercijalizaciju svega i svačega, a država se ponaša u skladu s tim. Sve što deluje estradno, to je zanimljivo. Tako novinari koje zovem na promociju knjige kažu: "Pa što ste toliko navalili sa tom knjigom, knjiga nije događaj." Razumem šta oni meni govore. Ali ne mogu to da prihvatim, ne zato što sam ne konzervativan i mator, već zato što to nije tačno. Ne možeš napraviti performans od štampane knjige. Neke stvari prosto ne idu tamo gde im nije mesto.

Ko je najgore prošao u srpskoj kulturi?

- Pisci su najutuljenija grupacija u srpskoj kulturi, mada se žale i drugi umetnici. Umetnost i postoji zato što ona ne pita za okolnosti. Ona se radi ili ne radi. Druga stvar je to što grubo vreme promeni i pisce. Pretvore se u pisca po profesiji, pišu previše, objavljuju prečesto. Time se opet i tržište kvari jer se objavljuje preveliki broj naslova koji to ne zaslužuju. U ovom poslu ništa ne može lako. Imate deo koji se zove umetnost i deo kao roba u vidu neke knjige. I vi se borite s tim kontrastima koji su, u stvari, jedinstvo suprotnosti.

Danas se književnicima nazivaju i voditelji, muzičari, novinari. Šta mislite o tome?

- Naravno, nisu svi književnici. To je sad postao trend. Kako se boriti protiv onoga što je iskrivljeno? Strašno se lako može odustati, izgubite volju za trudom, zato što vas ta borba troši energetski, vremenski i materijalno. I u Nemačkoj je slično, ali se zakoni poštuju i kontrole su strože. Ovde se zakoni ne poštuju.

Mi smo u knjižarstvu imali slučaj duopola, da ne kažem monopola, gde su dve izdavačke kuće osnovale lance knjižara i stekle moć da odlučuju o sudbinama drugih izdavača. Postali su mamuti. Te knjižare podsećaju na radnje dečjih igračaka, sve šljašti, blješti, cice-mace, pevačice, polunovinari. Ajde novinari da pišu, oni su nam najbliži u literaturi, pa ja sam ceo život proveo u novinarstvu i znam vrlo dobro šta je to. Ovo danas je poremećaj vrednosti u književnosti. Ovde je stala književna kritika, pa su novinari ti koji su ostali neka vrsta protočnog bojlera između autora i publike, oni su postali književni kritičari, što nisu i ne mogu biti.Koje pisce šaljemo na sajam u Frankfurt?

Odlazio sam. Loš izbor. To je opet monopolski pokušaj jednog od dva udruženja da se nametne svojim knjigama. I to zaista nije korektno. I drugo, taj posao očigledno rade ljudi koji ga ne poznaju. U Ministarstvu kulture postoji čovek koji se time bavi i on je profesionalac, ali je toliko usamljen da ne može ništa. Odlazak na Sajam knjiga u Frankfurt je najveća srpska ekskurzija. Ne znam šta je gore, izgled ili sadržaj. Pa nije sve u novcu. Dobrim idejama možete da nadogradite ono što nemate. Tu nema ni truda, kreativnih ljudi, razmišljanja, marketinga. Mi dođemo u Frankfurt i ne znamo zašto. Ja odbijam da idem jer ne znam šta da tražim tu. Odem kao pisac na lajpciški sajam jer je sajam autora, manje trgovački.

Zašto je to tako?

- Mislim da je životinjski kapitalizam udario na glavna vrata u Srbiji i potpuno deprimirao ljude koji nemaju novca, intelektualce. Uništio se osećaj za kolektivno i pomoć drugome i to je gora posledica nego nemanje novca. Postali smo sebični, beskrupulozni, grubi.

Kako vidite naš put u Evropu?

- Na dan poslednjih izbora bio sam u Lajpcigu i našli su me novinari "Korijere dela sera". Na pitanje šta mislim, rekao sam da će Vučić pobediti i to zato što naši ljudi vole autoritarne ličnosti. I ne možemo da pobegnemo od toga. Mi smo primitivno neobrazovani u tom pogledu i zato na to pristajemo. Ovo nema veze sa Vučićem, ali sistem koji prihvatamo nije dobar. Ja sam znao lično i Đinđića, pa sam mu davao zamerke. Ne možete obožavati nekoga bez zadrške. Morate biti kritični. Zato i potoji i građanska klasa. I mislim da ih sve treba poskidati s vlasti i skloniti ih tamo gde im je mesto. To nije više pitanja vođenja politike nego inteligencije.