Ljosa: Ljudi se neće vratiti u pećine
Dok se ovih dana svi zgražavaju nad aktuelnim rijaliti programima sahranjujući srpsku kulturu, ogroman red ispred beogradske knjižare u kojoj je peruanski nobelovac Mario Vargas Ljosa potpisivao svoje knjige, upravo su vratili našu kulturu sa groblja.
Ogroman broj ljudi se okupio u Novom Sadu i Beogradu da čuje šta to Ljosa ima da kaže o književnosti, svetu i svojim memoarima "Riba u vodi". Ljosa je 2010. godine osvojio Nobelovu nagradu za književnost, a njegov roman "Avanture nevaljale devojčice" 2011. godine bio je najčitaniji roman u Srbiji.
Memoari obično znače da je jedan ciklus zatvoren. To valjda neće značiti da prestajete da
pišete?
- Ovu knjigu sam napisao posle političkog iskustva koje je trajalo tri godine. Ja nisam političar, niti sam ikada želeo to da budem. To sam postao sticajem okolnosti u Peruu. Mislim da je to iskustvo obogatilo moju viziju politike, ali ne mogu reći da je bilo prijatno. Štaviše, u to doba u Peruu je bilo mnogo nasilja, terorizma, počinjao je građanski rat i biti političar bilo je veoma teško i napeto. Ideja mi je bila da napišem knjigu upravo vezanu za svoju kandidaturu, ali onda sam shvatio da bi to bila lažna vizija mog stvaralaštva. Zato sam odlučio da u toj knjizi opišem deo svog detinjstva, svoje mladosti i godine kada sam postajao pisac, kako bi ta vizija bila tačna. Voleo bih da napišem još mnogo toga, ali nemam dovoljno vremena za sve projekte koji su mi u glavi. Trenutno pišem roman koji se zove "Pet uglova" koji govori o Peruu krajem osamdesetih godina.
Da li nevaljala devojčica zaista postoji ili je ona metafora za mazohizam?
- Svi književni likovi su na neki način modeli iz života, ali naravno nisu veran opis. Pisac uvek ima slobodu da ih domašta. Ispričaću vam jednu anegdotu o osobi koja me je nadahnula da napišem tu knjigu. Čim je knjiga objavljena, njoj sam poslao potpisan primerak, i dobio sam zauzvrat vrlo duhovito pismo, koje će verovatno biti objavljeno kada svi mi umremo. Ona me je pitala kako sam mogao da napišem jedan tako užasan roman i kakav je to lik koji toliko toga u životu uradi i na kraju završi u kućici na nekom brdu, a zaslužuje da završi na nekom luksuznijem mestu.
Društvo se podelilo na dve grupe: ekstremno bogate i ekstremno siromašne. Srednja klasa je nestala. Šta biste učinili da ste predsednik?
- Nisam pesimista. Mnogo toga jeste loše, ali kada pogledamo unazad, sve je mnogo bolje nego ranije. Danas manje-više vlada mir, kakav odavno nije vladao.
Kako je moguće da neko ko je napisao "Keltov san" u kome se odaje utisak da ne verujete u demokratiju, danas propagira istu?
- Ne znam odakle ideja da ja nisam demokratski orijentisan. Ja jesam kao mlad proveo kratko vreme u komunističkoj partiji, ali vrlo brzo sam se razočarao i od tada branim demokratiju i neprestano potpisujem povelje o slobodi i ljudskim pravima.
Pročitajte još:
* "Nacionalizam je ograničeno stanje. Da li je moguće da se opet javlja u Evropi?"
Koliko globalizacija pomaže, odnosno odmaže u kreativnosti?
- Mislim da je globalizacija nešto najbolje što se desilo čovečanstvu. Ona nudi mogućnost mira, razumevanja ljudi različitih kultura, religija, običaja, povećava obrazovanje. Zahvaljujući globalizaciji siromašne zemlje rastu i modernizuju se, što nikada pre nije bio slučaj. Ko se protivi ovoj tendenciji, ima iskrivljenu viziju razvoja društva, i da je do tih ljudi, mi možda još ne bismo izašli iz pećina. Rast nacionalizma je nazadovanje, povratak plemenskom načinu razmišljanja.
Da li mislite da se svet nalazi na pragu trećeg svetskog rata?
- Mislim da to nije naša stvarnost. Verski fanatizam jeste silovit, nasilan, nasilje snažno lupa na vrata. Strah jeste opravdan, ali ne mislim da će čitav svet učestvovati u ludilu kakvo bi bio treći svetski rat.
Poznat je vaš sukob sa Gabrijelom Markesom, kakvo je vaše mišljenje o njemu?
- Što se tiče privatnog dela tog pitanja, ne bih pričao o tome. A kada je o književnosti reč, Markesa možete naći u mojoj knjizi "Istorija jednog bogoubistva" gde izražavam svoje divljenje prema tom velikom piscu, poštovanje prema čoveku koji je obogatio španski jezik.
Kakav je vaš odnos prema muzici?
- Volim sve vrste muzike. Najviše slušam klasičnu muziku, mada volim i modernu i kreolsku o kojoj pišem u novom romanu. Veoma poštujem muziku svoje mladosti, koju sam delimično doživeo u Londonu tokom muzičke revolucije. Bitlse sam doživeo na licu mesta, tako da se razne vrste muzike mogu slušati sa podjednakim entuzijazmom.
Kako sada gledate na latinoamerički magični realizam?
- Niko ne zna tačno šta je magični realizam. Ta formula je primenjivana na različite književnosti na različite načine, a zapravo je reč o čitavoj lepezi stilova, tehnika, tema. Danas su mladi svakako daleko od te književnosti. U današnje vreme taj realizam nema nikakve veze sa naturalizmom, daleko složenijim, koji obuhvata sve elemente života, uključujući snove i maštu. Cenzura 60-ih i 70-ih godina je učinila da magični realizam polako nestane i da se javlja jedna sasvim druga percepcija književnosti.
Da ponovo počinjete svoju karijeru, da li biste opet izabrali isti put?
- Nema sumnje da je biti pisac najveća sreća za čoveka. Pisanje je moja velika strast, nikada to nisam doživljavao kao posao, i da mogu ponovo da biram, sigurno bih je opet izabrao. Književnost menja svet. Ljudi koji čitaju dobru književnost, menjaju se i napreduju. Ja sam siguran da bi moj život bez Servantesa, Viktora Igoa, Markesa, Borhesa i mnogih drugih pisaca bio daleko siromašniji. To bi bio osrednji život i ti pisci su obogatili moj život, način razmišljanja, verovanja i delovanja.
Da li ste upoznati sa knjigama srpskih pisaca?
- Pročitao sam Andrićev čuveni roman "Na Drini ćuprija" kada je dobio Nobelovu nagradu i još mi je živ u sećanju. Nisam čitao mnogo srpskih pisaca, ali sam u Parizu otkrio velikog književnika Danila Kiša. Pročitao sam sve njegovo što je prevedeno. Nadam se da ću ovom posetom Srbiji otkriti još neke srpske pisce za koje ne znam.
Politika i ljubav
Mario Vargas Ljosa je rođen 28. marta 1936. godine u Arekipi, u Peruu. Doktorirao je književnost na Univerzitetu u Madridu. Pisac je mnogih romana, među kojima su "Keltski san", "Tetka Hulija i piskaralo", "Zelena kuća", "Štenad", "Razgovor u Katedrali" itd, kao i nekoliko drama od kojih je drama "Lepe oči ružne slike" doživela najveći uspeh. Piše i eseje, novinske članke i profesor je na nekoliko fakulteta. Nobelovu nagradu za književnost je dobio 2010. godine.
Pisao je o korumpiranosti svoje zemlje, političkoj situaciji, ali i o ljubavi.
Kandidovao se 1990. godine za predsednika Perua.
Prvi put se oženio svojom tetkom Hulijom kada je imao 19 godina, koja je od njega bila starija 12 godina, a posle razvoda oženio se svojom rođakom Patrisijom, sa kojom ima troje dece.
Ljosa je bio veliki prijatelj sa Gabrijelom Markesom. Pre 38 godina Ljosa je ispred bioskopa pesnicom udario Markesa, posle čega više nikada nisu progovorili.
