Bez kafane nema glume

Glumac Prvoslav Zakovski Zaka ceo glumački vek proveo je u pozorištu, a najveći deo na daskama zrenjaninskog pozorišta "Toša Jovanović". Rodio se 15. januara sada već, kako sam kaže, jako davne 1947. godine u Titovom Užicu. Ističe da je jako važno naglasiti to Titovom, jer je Užice, tada zaista bilo Titovo. Pre više od 45 godina sticajem okolnosti, kao golobradi glumac, došao je u Banat, upoznao Jovanku iz olimpijskog Kleka i još malo pa će obeležiti najvredniji jubilej u karijeri, zlatnu svadbu!

Prvoslav Zakovski Zaka, glumac

 

Prva predstava u kojoj je nastupio kao profesionalac bila je "Koštana" koju je režirao čuveni Raša Plaović. U toj predstavi igrao je policajca. U karijeri dugoj 45 godina odigrao je više od 150 uloga u predstavama koje su režirali najbolji i najveći reditelji nekadašnje velike Jugoslavije, a o broju izlazaka na scenu, kako sam kaže, ne želi da vodi brigu, jer ga to jednostavno ne zanima. Od prošle godine je u penziji, ali i dalje veoma aktivan i prisutan na sceni zrenjaninskog Narodnog pozorišta "Toša Jovanović".

PANONSKI VETROVI
- Do punoletstva sam živeo u Titovom Užicu i provodio bezbrižne dane, jer su tad bila lepa vremena. Bio sam izviđač, otuda mi taj nerv za planinarenje i danas. U društvu sam bio uvek živahan, spadalo i spreman za fine, dobronamerne šale i smicalice. Rano sam počeo da se bavim glumom, još u osnovnoj školi zapazili su moj dar da improvizujem, nasmejem druge... Tako je i krenulo, pa onda sekcija glume u višim razredima osnovne škole i kasnije amaterski u pozorištu.

- Pozorište je moja prva ljubav i ljubav za ceo život. Ja pozorište i dan-danas vidim kao svoju sigurnu kuću. Zaslugu za to što sam pošao ovim stopama i što sam tako dugo ostao u ovom poslu, pripisujem dvojici ljudi koji su neverovatno uticali na moj pozorišni život. Pre svega Radomiru Raši Plaoviću, starom srpskom glumcu, takođe iz Užica, koji me iz gimnazijskog amaterskog pozorišta odveo u pravo pozorište. Drugi je Stevo Žigon. On nije propuštao priliku da mi u nekim opuštenim trenucima, onako uz čašicu, kaže: "Ja sam te naučio da glumiš".

Prvoslav Zakovski

PRVA LJUBAV

- Mnogi su me pitali, ma otkud ti, pravi Era Užičanin, ovde u Banatu, Zrenjaninu. Eto, spletom nekih slučajnih okolnosti, ovde sam zabasao sa mojim kolegom, sada pokojnim glumcem Nedeljkom Pajevićem. On je kasnije otišao u Pulu i još dalje, a ja sam ostao. Nije bila važna ni akademija, ni usavršavanje. I mnogi su kasnije pakovali kofere i stremili napred, ja sam jednostavno ostao i ubeđen sam da se nisam prevario. Moja prva velika ljubav pozorište nekom sudbinskom rukom spojilo me sa Jokom i ta zaljubljenost traje i dan-danas. Užički planinski vetrovi su me dogurali ovde, gde su me panonski privoleli da ostanem.

- Voleo bih da sve što imam kažem u 10 lepih rečenica, da ne budem tabloidan, jer to nikad nisam voleo. Četrdeset pet godina sam neprekidno na daskama koje život znače, i nadam se da će to još potrajati, da ću dobaciti još koju godinicu. Pre četiri godine jedna veća grupa nas glumaca otišla je u penziju ali pravo da vam kažem, odlazak u penziju nekako nisam osetio jer sam u to doba još radio osam predstava. Ja i danas kad izađem iz kuće, prvo svratim u pozorište. Nikad nisam odbio ulogu i ne žalim ni za jednom. Glumio sam u ostvarenjima "Knjiga drugova" TV Novi Sad, potom 1981. "Baza na Dunavu". Bilo je to doba dobre televizije, dosta kvalitetnog programa je tada snimano.

TRAČEVI ČARŠIJE
- Mogu se podičiti osvajanjem nekoliko nimalo naivnih planinskih vrhova. Odlazim na gotovo sve planine u Srbiji. Fruška gora mi je svake godine, nakon novogodišnjih sarmi i ruskih salata staza za zagrevanje. Već drugog januarskog dana, obavezno sam tamo i krv i glava se nekako pročiste i osveže.

- Kafana i pozorište se kod nas glumaca obično ne razdvajaju, jer je greh, maler. Samo je dilema da li ujutro kad kreneš iz kuće, prvo posetiš pozorište ili kafanu, na prvu jutarnju kaficu i čašicu razgovora, novosti, tračeva ovdašnjih čaršijskih. Ja sam za tu varijantu, prvo kafana i tu sam izjutra sam sa sobom i svoj na svome. Posle ide scena, probe, priprema za večernji nastup, predstavu, ali i obavezna šetnja glavnom ulicom, neki je još, baš kao i ja zovu, korzo. Dva-tri kruga lagodne šetnje i pitomih koraka, tek da se oseti duša naroda, ljudi koji su tu.

- Pitam se ja s pravom šta će meni sve ovo, nisam od onih što se guraju u prve redove. Stanje u kulturi i umetnosti ovde kod nas je više nego haotično, ali neću da komentarišem. Povukao sam se u svoj kutak i tu mi je lepo. Uživam, baš kao što sam letos kada je u Zrenjaninu bila izložba Mome Kapora, koji je po nekoj liniji rođak mojoj supruzi. A bili smo odlični, porodični prijatelji. Ta izložba, sjajne slike, raspoložena Ljiljana Kapor, mnoštvo ljudi, vratili su mi neku veru, u umetnost, uzdizanje stepena kulture uopšte.