Nostalgičari zavirili u prošlost
Nostalgična sećanja i dah starih, dobrih vremena oživeli su ovih dana u Beogradu kroz multimedijalnu izložbu ''Živeo život''. Niz retro priča, upotpunjenih autentičnim eksponatima, stavile su u središte život običnog čoveka u bivšoj Jugoslaviji od 50-ih do 90-ih godina prošlog veka.
Svima koji su poželeli da zavire u prošlost pružena je prilika da uživaju svim čulima. Zahvaljujući posebno patentiranom uređaju nostalgičari su mogli da osete miris čuvenog briona, koji se kupovao u svakoj samoposluzi i bio dostupan svakom radnom čoveku, potom miris pitralona, sladoleda od vanile na točenje, cigaret-žvaka,
Crveni kiosk
|
zagorelog mleka...
- Pita sa jabukama posuta prah šećerom, kao iz stare rerne moje bake - žudno je udisala miris starija dama vraćajući se na tren u detinjstvo.
Među posebno zanimljivim segmentima izložbe je - samoposluga. U vreme kada su potisnule bakalnice i piljare, bile su pravi hit. Sistem samoposluživanja do tada beše nepoznat čoveku samoupravljaču, a šoping molovi nisu postojali ni u mašti. Beli rafovi, metalne korpe sa plastičnim crvenim ručkama, bučne masivne kase, stari novac sa mnogo nula... Na jednoj od polica kutija plazma keksa na kojem su generacije odrasle, pa frutolino, medolino, čokolino.
Na ukuse u kojima se uživalo trebalo je da podsete i Rubinov vinjak, piće koje se nalazilo u bifeu regala svake pristojne kuće, potom cedevita, kokta kao domaći odgovor na koka-kolu. Bilo je to vreme borosana, plavih i belih, posebno dizajniranih za radnice, tetkice, nastavnice, medicinske sestre, sve zaposlene žene koje dugo stoje na nogama.
Bele startas patike, koje je proizvodilo Borovo, bile su domaći odgovor na popularne starke, ali mnogo jeftinije i dostupnije pionirima i omladincima. Dame su krojeve vadile iz "Bazara", "Praktične žene", "Nade"... Neke žene su već tada sebi mogle da priušte firmiranu odeću. Da je tako svedoči i jedan originalni Šanelov komplet, koji je za izložbu organizatorima ustupila supruga tada uglednog privrednika. Nosila ga je samo jednom, na Pulskom festivalu, šezdeset i neke...
Garderoberi su nam nekada bili slični: male crne hajine, široke kravate, Beko sakoi, najlonske košulje, tergal suknje. I stanovi su ličili jedni na druge. Na izložbi je predstavljena tipična soba 70-ih godina prošlog veka u kojoj se okupljala prosečna jugoslovenska porodica. Regal, trosed i fotelje, prostrte jambolije. Na stolu beli, uštirkani milje... Naravno, i televizor EI Niš. Gledali smo Dnevnik, "Laku noć, deco", "Indirekt", "Karavan", "Grlom u jagode", "Poletarac"...
Šefovi su u svojim kancelarijama sedeli za drvenim stolovima, na Unisovim pisaćim mašinama kucali su se važni izveštaji, Iskrini telefoni bili su usijani, a nezaobilazni detalj bila je i slika Josipa Broza Tita.
Oni koji su pod naletom emocija morali da se odmore, mogli su to da učine na starim sedištima Jatovih aviona. Putovalo se sa popularnim crvenim pasošem. Bez viza, naravno.
Kroz muzički vremeplov predstavile su se zvezde tog vremena. Od Mileta Lojpura do EKV. Bez fiće, bube, lade, vespi i tomos motora teško je i zamisliti godine koje su prošle. A na posebnom uređaju mogle su se čuti i legendarne replike poput one Mladena Delića: "Ma, ljudi da li je to moguće?"
Da, moguće je sačuvati lepe uspomene!
Nešto od Ćire, nešto od Pikasa
|
