Stvaralaštvo na dva kontinenta
Stvaranje i umetničko iskazivanje na dva kontinenta, u dve države - Kanadi i Srbiji - životna su realnost Vojina Vasovića, Kragujevčanina koji živi u Torontu. Nedavno je ovaj mladi reditelj završio magistarske studije za eksperimentalno pozorište u Torontu.
Njegov kratki animirani film "Svakih pet minuta" osvojio je pre 10-ak dana drugo mesto u takmičarskoj selekciji Inigo film festivala u Madridu i to je zapravo bila jedanaesta nagrada koju je Vojin Vasović dobio za ovaj film.
Put ka nagradama mladom umetniku je otvorio njegov diplomski rad, kratki igrani film "Dašak", a nastavio je dokumentarac "Grupni potrtret s leđa". U međuvremenu, Vasović je osnovao produkciju "To Blink Studio" s ciljem da se "napravi kanadsko-srpska produkcija koja će snimati u Srbiji, a pre i postprodukciju raditi u Kanadi, što je u startu jeftinije, a po meni, umetnički kvalitetnije."
Pitamo ga da li može da živi od svog umetničkog rada.
- Gde ima posla, tu i radim. Na primer, zimus sam u Srbiji, u produkciji "Čuj, vidi, pokreni" radio koreo-jednočinku koja je ovog avgusta zaintrigirala gledaoce na radionicama "Čuj, vidi, pokreni: Kragujevački maraton 201", jedinstvenom kombinacijom senki i pokreta. Tek što sam stigao u Toronto iz Srbije, već krećem
Film o našem mentalitetu
|
da radim na pet predstava: četiri na srpskom (od toga dve za decu pri Oplencu) i jednu na engleskom. Na engleskom radim predstavu o Aleksandru Belu, a za Srpsko pozorište Toronto režiraću "Porfirogenezu" Đorđa Milosavljevića. Sa Dobrovoljnim glumačkim društvom Polet radim "Epitaf" Dore Delbijanko. Dakle, da sad odgovorim na vaše pitanje: mogu da živim od svog rada, ali samo zato što mnogo radim, nekada i toliko da ugrožavam svoje zdravlje.
Interesuje nas i poređenje situacija u kulturi i položaju mladih umetnika u Srbiji i u Kanadi.
- U Srbiji ne manjka ideja i kreativnosti, ali postoji izrazito negativan odnos prema umetnosti, koji je sažet u viđenju da "ljudi nemaju leba da jedu", te stoga, kome je do bavljenja umetnošću. Ne shvata se koliki i kakav značaj kultura i umetnost imaju i, nažalost, to se menja samo dobijanjem novca od stranih fondova, koji onda, naravno, određuju uslove. Takođe postoji nešto što se zove beogradski lobi, koji insistira da se pare troše samo u Beogradu, i mi iz drugih gradova Srbije nemamo šanse u prestonici. U Kanadi, s druge strane, postoji zdrav sistem slobodnih umetnika, ali konstantno moraš da apliciraš za "grantove" (nepovratne kredite).
Ono što mene nervira u kanadskom sistemu jeste da se stalno kreće od nule i da se pri dobijanju takvih kredita forsiraju originalne drame kanadskih autora. To znači da se skoro ništa od klasike i savremenih svetskih dramskih pisaca ne izvodi na pozornici. U suštini, nije nimalo lako, ni tamo, ni ovde.
