Život jači od NATO bombi
Beogradski reditelj Boško Savković svojim talentom kao da se pretplatio na prestižna svetska priznanja. Na festivalu dokumentarnog filma "Cannes video and media award" kratki film "Posle bombi" osvojio je (u konkurenciji 710 filmova iz 40 zemalja) prestižnu nagradu Srebrni delfin, koja se svake godine u Kanu dodeljuje za najbolja filmska i televizijska ostvarenja u svetu, od animacije do korporativnih filmova. Savković je 2011. za "Plodove zime" već nagrađen Zlatnim delfinom, a to ostvarenje je proglašeno i za najbolji ekološki film na svetu.
- "Nekompromitovani intelektualci Beograda" su uz skromnu podršku Gradskog sekretarijata za zaštitu životne sredine i opštine Savski venac snimili film "Posle bombi", koji govori o drveću koje iz betona raste na razrušenoj zgradi bivšeg Generalštaba JNA u Beogradu i prati rast ovog drveća i deteta začetog tokom NATO bombardovanja Srbije 1999 - kaže Boško Savković.
Kako tumačite to što se film svideo inostranim gledaocima?
- U početku sam mislio da će film dotaći samo nas. Veoma brzo sam shvatio da je film dopro i do gledalaca van naše zemlje. Mislim da je jedan od razloga i montaža. Film je duboko politički jer se u njemu vide i zastave, srpske i američke, zatim posledice raketa, detalji iz Titovog i Miloševićevog doba. Film sa budžetom od 5.000 evra dobio je trku sa skupim i visokobudžetnim filmovima. Pobedili smo idejom, a ideja je iznad novca.
Kako ste došli na ideju da snimite ovaj film?
- Mnogi ljudi kad idu pešice gledaju u zemlju, a ja sam vozeći se motorom svaki dan kroz Beograd gledao gore i posmatrao čitavu šumu koja raste na urušenoj zgradi Generalštaba. Neko od drveća na njoj visoko je čak 15 metara. Moja ćerka je, dok su na Beograd padale bombe, bila u stomaku. Ona je porasla, baš kao što i drveće na krovu raste. Da li je ono tu zbog nemara ili zato što je zgrada gađana bombama s osiromašenim uranijumom?
Koju poruku šaljete ovim filmom?
- Želeo sam da skrenem pažnju svetske javnosti na činjenicu da je priroda jača od svih nas i na to da će posle nas i posle bombi ostati samo drvo.
Kako je bilo sarađivati sa ćerkom, pošto i ona glumi u filmu?
- Lako, jer moja Emilija je glumica i dobijala je neke nagrade za predstave. Dao sam joj honorar od 50 evra.
Da li ste imali teškoća tokom snimanja?
- Potpuno je donkihotovski snimati film u Srbiji. Kočila nas je administracija. Čak tri meseca smo čekali dozvolu od vojske za snimanje.
Da li planirate neki novi film?
- Uradio sam novi film za Turističku organizaciju Srbije pod nazivom "Srbija, jedno putovanje bezbroj doživljaja". Opet je reč o turizmu. Može da se pogleda na sajtu TOS i na Jutjubu. Želeo sam da preporučim šta treba videti u Srbiji, od manastira do vodopada. Ovo je lepa zemlja sa lepim ljudima.
