Srbi ne cene svoje heroje
Dok Hrvatska čini sve da potpomogne snimanje filma o generalu Anti Gotovini, dotle je u Srbiji film Dragana Elčića o prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću izazvao kontroverze, a da bioskopska publika nije ni imala prilike da ga vidi.
U razgovoru za "Vesti", reditelj filma "Radovan - Povik iz tamnice", ističe da se i ranije, dokumentujući mnoga srpska stradanja, suočavao s činjenicom da sem tapšanja po ramenu nikada nije bilo ozbiljne, institucionalne želje da se pomogne.
- Dok se za snimanje filma o Gotovini utrkuju ko će sve biti sponzor ili pomoći u realizaciji, dotle sam film o Radovanu snimao s minimalnim budžetom i to zahvaljujući novcu koji su sakupili nekadašnji oficiri Vojske Republike Srpske. Ali, slično je bilo i kada sam snimao "Milicu", film o devojčici s Kosova ili pogromu Srba iz Sarajeva 1996. Tokom priprema za te filmove i mnogi političari su me tapšali po ramenu, objašnjavali da je veoma bitno zabeležiti srpsko stradanje, a onda, kad je trebalo i konkretno da pomognu, jednostavno su okretali glavu. To je srpska stigma.
Navodno, film o Karadžiću je već zabranjen u BiH, a Vi ste čak imali problema sa izborom glumca jer niko nije hteo da igra Radovana?
- To oko glumačke podele jednostavno nije tačno, a čuo sam da je reklama za film navodno bila zabranjena na RTRS. Neverovatno mi je da neko zabrani filmsko delo, a da ga prethodno nije video. Ne želim da verujem da je to zaista tačno.
Otkuda da snimite baš film o Radovanu?
- Karadžić me je pozvao iz Haškog tribunala i pitao mogu li da se posvetim tom poslu. Tražio sam nekoliko nedelja da razmislim da li sam uopšte sposoban za tako nešto i pristao sam tek kad sam našao pravi ugao da ispričam tu priču.
Ljuba Tadić odmah prihvatio ulogu
Koga ste sve pitali da igra Radovana?
- Nije bilo mnogo dilema. Moj prvobitni izbor je bio glumac Zoran Rankić i on je odmah pristao, ali je u to vreme bio bolestan. Bukvalno smo ga čekali do poslednjeg trenutka, a onda sam se obratio Ljubivoju Tadiću, koji je takođe odmah prihvatio ulogu. Niko drugi nije bio u "igru", mada nemam dileme da bi mnogi, iz političkih razloga, odbili ovakvu ulogu mada je ona, u glumačkom smislu, ogroman izazov. Želeo sam nekoga ko bi i stasom, ali i glasom podsećao na Karadžića. Ljuba Tadić bukvalno nedelju dana nije spavao kako bi uspeo da "skine" Radovanov glas, posebno melodiju, segmentaciju, tempo govora. Potom nam je trebalo samo dva dana za snimanje.
Da li Vas je uslovio nečim da nešto možete da objavite, a nešto ne?
- Pokazalo se da je Radovan mnogo veći igrač od mnogih sa ovih područja. Snimio sam film, a da me nijednom nije pozvao ili bilo šta sugerisao. Doduše, priznao mi je kasnije da su ga mnogi zvali, "zanimali" se šta to i zbog čega radim. I sam sam imao na stotine poziva, što od prijatelja, poznanika, kolega, pa čak i ljudi iz Haškog tribunala. Sve ih je interesovalo zašto i šta to snimam, šta će se naći u filmu, koga će Radovan pohvaliti, a koga optužiti. I tu je Karadžić pokazao da je "igrač" jer je u filmu naglasio da oprašta svima, nikoga nije želeo da okrivi za bilo šta.
Ko Vas je sve zvao?
- Ne biste poverovali, ali ne želim o imenima, nema potrebe da se priča svede na taj nivo razgovora.
Šta je zanimalo ljude iz Tribunala?
- Ne želim da verujem da ih je zanimala tematika filma, već isključivo kako smo uspostavili komunikaciju. "Tematika" je zanimala naše, od Republike Srpske do Srbije.
Bilo je pritisaka da nešto prikažete, a nešto ne?
- Bilo je mnogo "prijateljskih saveta", ali se nisam mnogo obazirao. Želeo sam da gledalac ima osećaj da je na kafi sa Karadžićem, a kad se upale svetla u bioskopskoj sali, da mu u cipeli ostane "neki kamenčić", da ga neki detalj iz priče dovoljno isprovocira da sam dalje istražuje.
Umetnički izazov
Planirate li i film o Ratku Mladiću?
- Ne, ne planiram. Sumnjam zapravo da bih ikada mogao da ispričam priču o generalu Mladiću, jednostavno nisam dorastao takvom zadatku. I pre 20-ak godina, kada mi je ponuđeno da snimim film o Karađorđevićima, uzeo sam scenario i dva meseca "lupao glavu" na koji način bih mogao da snimim ovu priču. Na kraju sam vratio tekst i izvinio se jer nisam uspeo da pronađem ugao. Čovek mora da bude dorastao izazovu koji je ispred njega.
Šta biste uradili da Vas pozovu da snimite film o Aliji Izetbegoviću?
- Pitanje je da li bi me muslimani angažovali, ali bih bez dileme prihvatio. Ispričao bih životnu priču jednog čoveka koja bi se oslanjala na postulatima dokumentarizma: činjenicama i stvarnosti.
Zar nije neobično da se u BiH zabrani film o Radovanu kad je snimljeno na desetine drugih sa istom tematikom?
- Ukoliko bismo se rukovodili nekom pravdom i logikom, zašto bi bilo kome smetalo da se čuje i srpska strana priče o ratu u BiH. Ali, Bosna je protektorat u kome pravo i pravda određuje onaj ko vlada. Ipak, umetničko delo je nemoguće zaustaviti na granici, ono će uvek pronaći način da dođe do gledaoca. S druge strane, za mene je važnije pitanje da li je ovaj film trebalo snimiti sada ili mnogo ranije. Problem je što smo narod koji se nemarno odnosi prema svojoj istoriji, a posebno prema svojim stradanjima. Veoma brzo zaboravljamo.
Na šta konkretno mislite?
- Prošle godine se obeležavalo 20 godina od egzodusa Srba iz Sarajeva nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Bilo je planiramo da se pusti film koji sam tada snimio, a zatim i otvori izložba fotografija iz tog perioda. Da li verujete da nismo mogli da sakupimo više od desetak slika. Zbog toga sam morao da pronađem izvorni materijal iz 1996, pustim ga na velikom platnu i napravim 500 fotografija kako bismo uopšte imali izložbu.
Ne postoje više fotografija o tome?
- Mislim da je u pitanju strah ljudi koje ih imaju. Mada je prošlo 20 godina, ljudi se i dalje plaše za svoj posao, svoje pozicije u društvu. Nažalost, ova materijalistička filozofija koja je preokupirala celu planetu, nije zaobišla ni prostor Balkana. Ljudi se plaše sopstvene senke, a strah me je što ne vidim da se išta menja nabolje.
Da li ste imali više "sreće" snimajući filmove na Kosovu?
- Ne, imao sam istovetne problem i kada sam pravio "Čuvare tišine" o manastiru Visoki Dečani, a zatim i film o devojčici iz Prizrena, Milici. Neverovatno je da s jedne strane imate ogromnu, verbalnu podršku, i od Crkve do države, čak i predsednika zemlje. Svi su podržavali moje ideje, tapšali me po ramenu da radim pravu stvar, da je bitno da ostane zapis, ali kad je trebalo konkretno pomoći, elegantno bi se povukli iz svega uz komentar da "nije zgodno" da se i oni pojavljuju.
