Nismo zreli za film o Jasenovcu
Tihomir Stanić (56) nije čovek koji lako odustaje. Ali, posle deset godina borbe da snimi film o Jasenovcu i Dijani Budisavljević, odustao je.
- Nisam odustao potpuno, samo sam sve to odložio na izvestan period, jer sada nemam snage. Sve je ušlo u ćorsokak i sam sebi sam postao dosadan i smešan. Iz raznih razloga sada nisam spreman da se narednih nekoliko godina bavim time, pa nek to uradi neko drugi. Mislim da nijedan film na temu Jasenovca neće isključiti drugi. Naprotiv, smatram da bi bar jednom godišnje trebalo da imamo po jedan film na ovu temu, ili bar svake druge. Opet, to je posledica opšte političke i društvene situacije - kaže Stanić.
Godinama je pokušavao da skupi pare za ovaj film, a kada je objavio da odustaje odjednom su ljudi počeli sami da se javljaju.
- Nisam to objavio sa nekom namerom, ali otkada se ta vest pojavila javljaju mi ljudi koji su počeli na račun moje firme da uplaćuju novac. Tražili su pejpaj nalog, hoće da me podrže, ali ja ću svima vratiti novac koji mi je greškom uplaćen. Nisam ja u potpunosti odustao, samo sam to ostavio za neko drugo vreme. Hteo sam da ispričam priču o dobru, o ličnoj humanosti i žrtvi u paklu logora. Posle svega procenjujem da sada ne postoji zrelost za takav film. On bi u ovom času bio deo jedne politikantske kampanje, a to ne želim - iskren je Stanić.
Film za večnost
- Ljudi ne shvataju da se novac za film ne može alhemijski pretvoriti u delo. Od tog novca žive filmski radnici žive, plaćaju porez, školuju decu. Napraviti film je isto što i napraviti jednu fabriku, koja radi jedan ograničeni vremenski period, a proizvod ostaje za večnost i kao kulturno dobro nacije. Znači nije ulaganje u film pretapanje tog novca u celuloid, nego je prilika da ljudi koji se bave tom vrstom umetnosti prežive, iškoluju decu koja će možda neće biti filmadžije, već atomski fizičari, lekari - kaže Stanić.
Tokom karijere igrao je različite uloge, ali ga ljudi i danas najviše pamte po roli kralja Aleksandra Obrenovića. Mada, uloga inspektora Marjanovića u seriji "Ubice mog oca" na dobrom je putu da zaseni i kralja.
- Sad igram bez maske. Kao kralj sam farbao kosu, puštao brkove... Iako je bilo davno i danas ljudi kad me vide kažu: "Gde si, kralju?" Mislim da je i to bila jedna od retkih i prvih dobro urađenih istorijskih serija. Imala je melodramski i istorijski aspekat. Mislim da sam imao sreće, a i zaslužio sam takve uloge. Nekad je Aca Popović govorio da je u pozorištu veoma važno da imate dobar tekst, reditelja, ali ako nemate i malo sreće, nemate dobre predstave. Mora malo da se pospe zlatni prah, da se desi magija da bi sve to dobro ispalo.
Apsurdi tranzicije
Mnogi glumci žale se na sve teži položaj, mada u Srbiji nikada, pa ni danas, nije lako biti umetnik.
- Mi ponekad iz narcisoidnosti tražimo kao narod i kao država dokaze da smo drugačiji od drugih, a nismo. Svuda u svetu je slično. Naši glumci žive siromašno, ali i glumci u Evropi u odnosu na ostale profesije gde se bolje zarađuje isto tako žive. S druge strane, imamo bezbroj akademija, svake godine dobijamo stotine školovanih glumaca. Pitanje je odgovornosti ljudi koji pristaju da učestvuju u stvaranju tih škola i koji kao pedagozi rade sa tim mladim ljudima za koje znaju neće biti posla - kaže Stanić i dodaje:
- Recimo, imate u Republici Srpskoj akademiju gde se školuju filmski reditelji, snimatelji a u budžetu države ne postoji stavka kinematografija i za nju se ne odvaja ni dinar. Tako da su to apsurdi tranzicionih društava.
