Tako je govorio Dragan Nikolić: Samo jastuk zna sve moje tajne
Pre snimanja novog filma prekrstim se i poljubim kameru. Ona je tada moja ljubavnica kojoj hoću malo da udvaram pre snimanja. Ovako je Dragan Nikolić, najpoznatiji šmeker jugoslovenskog glumišta, započeo jednu od retkih ispovesti za nedeljnik "Oko", izdanje "Vesti", objavljenu 20. februara 2002. godine. Razgovor je vođen u jedinstvenoj atmosferi bifea Ateljea 212.
Ne možete da se požalite da imate malo posla. Da li ga je možda previše?
- Još izdržavam. Moram da priznam, iako to moje kolege ne vole kada izjavim jer jeretički zvuči, da bih baš voleo da ne radim a da isto živim. Ali, pošto dva dobra ne mogu u isto vreme, onda moram nešto tu i tamo da radim.
Momak sa Crvenog krsta
Kako ste uspeli da u kontinuitetu održite popularnost?
- Meni to nikada nije bilo opterećenje, bar kada je sama popularnost u pitanju jer nisam lično mnogo investirao u to. To je došlo samo po sebi i ne znam čime sam i zašto sve to zaslužio. Nisam se trudio da ostavim dobar i lep utisak, nego da budem profesionalac i da poštujem rad drugih ljudi. Ne priznajem tu neku postavku i kvalifikaciju zvezda. Kao, eto, ja sam zvezda, bogomdan. Jednostavno, dođem i radim svoj posao i možda zbog toga toliko trajem. Na svoju sreću, naravno, jer u svemu tome je važna i ta neka moja srećna zvezda. Ko zna, možda i taj neki astrološki momenat u koji se mnogo ne razumem. Znam da više volim leto nego zimu, podnosim toplotu bilo koje vrste, kako emotivnu, tako i svaku drugu. Astrolozi kažu da su to predispozicije Lava. I, naravno, u svemu tome ima i malo sreće.
Sudbinski film
O filmu "Kad budem mrtav i beo", koga je smatrao sudbinskim jer mu je doneo i prvu nagradu za lik Džimija Barke, Gaga Nikolić je rekao:
- To je jedini film koji imam snimljen na kaseti. Gledam ga kada dođem u ranim jutarnjim satima i kada ne mogu da zaspim. Kraj filma uvek mi je opomena da mi se tako nešto ne desi. Pošto ima mnogo filmova u kojima na kraju ginem, ipak ne bih voleo da kao Džimi Barka završim u poljskom klozetu.
Oni koji vas godinama znaju kažu da ste ostali isti onaj momak sa beogradskog Crvenog krsta i onda kada vas je slava zadesila.
- Nisam imao razloga bilo šta da ostavljam. Više sam se ponašao nego što sam se menjao. Na mom Crvenom krstu naučio sam šta je to normalan život. Izazovi su postojali i s ove i s one strane, ta granica je bila iscrtana veoma tankom linijom. Ko zna šta je sve moglo da se desi da mi se nije posrećilo, odnosno da nisam poželeo da studiram Pozorišnu akademiju i uspešno nastavio da se bavim glumom.
Koliko ima istine u tome da je lik Prleta iz "Otpisanih" najpribližniji onome što ste Vi?
- To je u svakom slučaju bila dobra podela uloga. Ne znam koliko sam baš lično hrabar, to sam proverio u nekim benignim situacijama. Prle je neki lik iz stripa i blizak mi je po tome što obojica volimo slične stvari.
Poroci kao zadovoljstvo
Da li ste u svakoj situaciji smireni?
- Da, nekako sam navikao da se kontrolišem i retko kada izađem iz svoje ljušture. Ali, desi se i to. Ne mogu da kažem da sam agresivan, međutim, kada dara pređe meru, umem da reagujem i da se vratim u nekadašnje godine, pa i da se pobijem ako treba, što da ne. Srećom, takve situacije mogu da se izbroje na prste jedne ruke. Možda je to i neka vrsta opreza, a možda i deo tog vaspitanja sa Crvenog krsta. Prosto, svakog trenutka želim da budem svestan svega što se dešava. Mene su zapravo i moje kolege i drugi ljudi retko kada videli, na primer, pijanog. Tu privilegiju su imali samo moji najbliži, roditelji, komšiluk, supruga, jer kada dođem kući u kasnim, odnosno ranim jutarnjim satima, ta koncentracija mi popusti. Ne mogu da kažem da ne volim kafanu, ali nisam solo drinker. Ovo ne pričam u svoju odbranu, niti imam želju da ublažim neki svoj porok. Bez pića stvarno mogu, ali bez duvana teško. Počeo sam prvi put da čitam na kutijama cigareta koliko koje imaju nikotina, katrana. Moji poroci su moja zadovoljstva. Sve što radim, to i volim.
Izgleda da vas zato poroci podmlađuju?
- To su samo neki recidivi, jer što se godina tiče, imam ih koliko ih imam, a imam dovoljno. Ne spadam u one glumce koji vole da se nešto maskiraju, rade liftinge i žele da izgledaju mlađe nego što jesu. Mislim da je dobro nositi bore i svu patinu koju godine prirodno donesu.
Po tome izgleda da vas je život mazio?
- Mislim da je to više stvar duha nego godina. Volim da se šalim, družim i da se igram. Znam da je to opasno reći, ali meni su se sve želje ostvarile. Jer, kada dođete u situaciju da mislite da vam je sve ostvareno, šta onda tražite dalje u životu. Srećom, ja sam ljubopitljiv i poželim uvek nešto novo.
Paja Vuisić, nežni mrgud
Često možete da se vidite na Savi?
- Tamo već više od 30 godina svaki slobodan trenutak provodim sa prijateljima. Na Savi se drugačije diše, sve se lakše podnosi, drugačija je vegetacija, sve nekako ispari. Da sam u Maderi i Srpskoj kafani pio koliko na reci, verovatno me davno ne bi bilo. I neki retki ljudi koji mi se sviđaju okupljaju se na tim splavovima. Kao što je Dule Glavonja, čovek koji nije pročitao dve knjige u životu, ali je genije, filozof, jedan od najpametnijih ljudi koje sam upoznao. Pavle Vuisić je imao običaj da na snimanjima, ma gde to bilo, pronađe lokalnog pijanca i da se s njim druži. To su uglavnom neki tužni, nesrećni ljudi koji sede sami, izopšteni od toga nekog tekućeg, građanskog života. I tako ga Paja pronađe i dovede za sto u svoju kabinu, više ćute nego što razgovaraju. Bio sam jedan od privilegovanih koji sedi za tim stolom, jer Paja nije bio tipičan. Bio je jedan medved, mrgud, ali pri tom i nežan tip za kojeg je malo ko znao da piše pesme i to ljubavne.
Učio od starijeg brata
Koja je vaša nova želja?
- Mislim da malo dugujem pozorištu i želim da odigram još dve-tri uloge. A onda da ispunim jednu hemingvejevsku želju i da, dok još mogu, odem u neke avanture, na neko ostrvo, na primer. Probao bih da to nekako završim, recimo, nekom knjigom, nekim sumiranjem, pravljenjem salda svega čega sam se stideo, bojao, doživeo. Ima dosta tragova, a oni su opasni ako ih ne definišemo. Zato je bolje da ja nešto kažem nego da se nagađa. Ima dosta skrivenih stvari. Imam potrebu da se sebi poverim. Ta neka ispovesti bi trebalo da se zove "Sanjao sam" jer pod tim može sve da se podrazumeva, i ono što se možda desilo, a možda i nije. Jastuk najviše mojih tajni zna. Ne želim da zvuči srceparajuće, to nije moj stil. Hoću da kažem da je jastuk onaj psihoanalitičar kojem se čovek ispoveda i s kojim je najbliskiji. U životu sve ide iz glave, i u ljubavi i u bolesti. Srce može da se presadi, a glava ne.
Nekad zbog para, nekad zbog drugara
Nevezano od kritičara i publike, koje su uloge za vas bile najznačajnije?
- Imam stotinak filmova za sobom. Među njima su neki koje nisam ni video, neki koje sam zaboravio, kao i oni koje sam znao da ih neću gledati u trenutku kada sam ih snimao. Možda je to pogrešno, ali nekada nešto snimite zbog para, a nekada zbog drugara. U svakom slučaju ne mogu da se požalim, jer je nekoliko filmova u kojima sam igrao ušlo među deset najboljih u prošlom veku. To je lep prosek. A i te uloge su mi drage. Svi misle da mi je uloga Alije u "Banović Strahinji" najbolje ostvarenje, iako se ja ne slažem sa tom konstatacijom. Eto, izdvojio bih uloge u filmovima "Kad budem mrtav i beo", "Ko to tamo peva", "Nacionalna klasa", "Balkan ekspres", "Nešto između" i "Život je lep".
Znači li to da vam nije baš sve bilo lako, kao što to izgleda?
- Mene brine što se tako misli. Negde znam da me ljudi vole, ali to može da bude ništa i da se tumači kao da si neka bestelesna masa. Stalno pokušavam da sve ono što je bilo ili što je moglo da bude loše i teško usmerim i da se time koristim. Imao sam starijeg brata i video sam gde on greši, pa sam se onda korigovao na vreme, iako sam isto radio što i on, samo možda sa više šarma i deklarativnije. Jer, kada sam priznaš svoju grešku pre ti se oprosti nego kada je neko drugi provali. U tom smislu nemam ni razočaranja. Možda sam najviše razočaran u samog sebe jer nikad čovek ne uradi onoliko koliko mu je dato. Sećam se jedne Židove rečenice, iz moje adolescencije, pisala je u zaglavlju knjige "Imoralist", parafraziram: "Put je dug od onoga što sam hteo i onoga što sam možda ja." Ta rečenica je evoluirala u mojoj glavi i ja sam je periodično koristio onako kako mi je odgovaralo. Uvek mislimo da možemo još i nikada nismo zadovoljni. Eto, to je i neko moje razočaranje. Nikada nisam poželeo da budem neko drugi, ali ponekad poželim da ne budem ja. To sam ja kojeg niko ne zna.
Lajanje na zvezde
Da li ste ikada zažalili za nečim što ste možda propustili?
- Nikada, ko to zna da li sam nešto propustio. Kada sam imao šanse da u Francuskoj, gde sam radio i na filmu i u pozorištu, ostanem i napravim internacionalnu karijeru, trčao sam nazad u Beograd. Tamo sam za dve godine živeo intenzivnije nego sve godine zajedno. Međutim, nikada nisam imao želju da tamo puštam svoje korenje. Za Beograd se ne može reći da je lep, još manje da je beo, ali njegov duh je jedinstven. Nekada nostalgično, u toku noći, kada popijem određenu količinu viskija, ostavim kola i obiđem mesta iz detinjstva, neke kapije, dvorišta i snimam neki svoj film u kojem sam igrao, ali se nikada nije prikazivao.
Sećate se svega?
- Da, vrlo. Nisam imao samo buran život nego kompletan, ispunjen. Za to sam zahvalan i svojim prijateljima koji su šaroliki. Možda lajem na zvezde, ali znam da kada bi mi se nešto desilo, svašta bi bilo, jer ima ih dosta koji bi skočili za mene. Zato ne razumem političare koji su okruženi telohraniteljima i ne mogu slobodno da šetaju gradom.
Dobitnik ste najvećih priznanja, između ostalog, i prestižne glumačke nagrade koja nosi ime Pavla Vuisića.
- Nagrade su nešto što ljudi vole, ne samo glumci. Nekada je čovek nagrađen i lepim pogledom, osmehom, nekada novčano, nekada simbolično. Metaforički, volim da pobeđujem sa najmanjom kartom, kao što je to igra betl u preferansu. Tu se najmanje uzima, odnosno pobednik je onaj koji ne uzima ništa i to korespondira sa nekim mojim životom. A ja umem da trošim život.
